У земљи непознатој

"Центар за демократију" одржао је недавно, у склопу своје трибине Демократски политички форум, расправу о (друштвено-научним) истраживањима у Србији. У средишту пажње ове расправе требало је да буду чињенице о нашем савременом друштву. Након уводничарског изношења низа истраживачких података, уследио је критички осврт Срећка Михајловића, започет тврдњом да – уза све понуђено чињеничко обиље – ми о нашем друштву знамо веома мало. И заиста, ако пођемо од тога да научно знање мора почивати на теоријски заснованим истраживањима, у којима се примењује савремена научна методологија – јасно је да је савремено српско друштво највећим делом "непозната земља". Откуда код нас таква слабост друштвено-научног знања?

Пре десетак година написао сам, отприлике, следеће: у Србији има социолога, али нема социологије. Тврдња је била заснована на увиду да је за формирање неке научне дисциплине неопходна "критична истраживачка маса", а да је она распадом СФРЈ нестала на издељеном државном простору. Наравно, ограниченост "домаће" критичне масе може се данас надокнадити интеграцијом у међународну научну заједницу, као што показује пример Словеније. Међутим, у условима релативног сиромаштва, а поготово изолације Србије током 1990-их, таква је интеграција била доступна само појединцима.

Србија данас није институционално изолована, па је тако, као што смо пре неколико дана видели, укључена и у финансијско-истраживачки простор Европске уније. Али, за такво укључивање развијеност домаће науке је неопходна, јер се европски пројекти финансирају на конкурентској основи. Нема сумње да ће пројекти наших научника бити у томе значајно хендикепирани, како због сазнајних ограничења (досадашњег научног заостајања итд.) тако и због неразвијене институционалне основе (као – индивидуални! – учесник у три претходна европска истраживачка циклуса, имао сам прилику да видим колико је велика институционална "логистика" неопходна да би се руководило европским пројектом; за тако нешто мало је научних установа код нас оспособљено).

Тако се враћамо на властите економске претпоставке, а оне су више него мизерне. Издвајања из буџета за науку мере се у промилима друштвеног производа, и по томе смо при самом дну европске лествице! Другим речима, финансирање науке се овде сматра трошком, а не профитабилним улагањем, па се на њој настоји штедети. "Уштеде" се, у принципу, постижу на два плана: редукује се број пројеката који се финансирају, као и средства која се улажу у кадрове (и опрему). Погледајмо, укратко, последице обе ове политике.

Кад је о пројектима реч, пођимо од властитог примера. Због изразито ограничених средстава, а разнородних истраживачких интереса, социолози присилно "здружују" своје циљеве тако да унутар једног истраживачког пројекта прикупљају податке који припадају веома различитим проблемским пољима. Пошто "здруживање" подразумева и значајно редуковање истраживачких хипотеза, негативна последица је двострука: исувише разнородно истраживање, које даје непотпуне податке за свако појединачно подручје.

Кадровска "штедња" доноси, такође, две последице: у научним је установама премали број истраживача, а и они постојећи релативно су слабо плаћени. Научници, наравно, у принципу нису никада били добро плаћени, али су раније имали значајну статусну компензацију: научне резултате пратио је професионални и друштвени углед (анегдота да су научници толико посвећени истраживањима да немају никакав интерес за материјална добра служила је као друштвени алиби за огроман несклад између доприноса науке друштвено-економском развоју и награђивања научника). У данашњем свету (који су скоро потпуно покориле неолибералне вредности) друштвени углед резервисан је искључиво за успешност у гомилању новца (па се чак ни моћ више не акумулише због себе саме него као средство за стицање богатства). Стога је разумљиво то што већина најдаровитијих младих људи настоји да се домогне занимања која обећавају високе приходе. С обзиром на тај циљ, бирају се факултети на којима ће се студирати, а и они који одаберу мање "профитабилан" факултет најчешће се, уколико су успешни, уместо на научну каријеру, оријентишу на добро плаћене послове (или, као што знамо, напуштају сиромашну земљу).

На тај се начин, дакле, знатно сужава регрутацијска основа за нашу науку (овде немам могућности да коментаришем иначе оправдане примедбе на понашање институционално утврђених људи из науке, који сами раде мало или никако, не желе да установе отворе талентованим млађим истраживачима итд.; ипак, самокритика науке, ма колико утемељена, по значају долази иза критике друштвеног положаја науке). Резултат је следећи: и онда када постоје услови за научни рад, нема оних који би се тог рада прихватили. Користићу поново властити пример. Захваљујући иностраним средствима, извео сам неколико великих истраживања промена друштвене структуре Србије током последњих петнаестак година, у којима је прикупљена огромна емпиријска грађа о кључним аспектима постсоцијалистичке трансформације земље. Врло мали део те грађе искоришћен је у мојим књигама, у неколико зборника које сам радио с најближим сарадницима и пар докторских или магистарских теза. Иако богата "понуда" постоји (подаци су свима доступни), "потражње" нема, јер је "тржиште" за ову врсту производа сасвим атрофирало. Наравно, на атрофију је утицала и наша јавност: у избору између сложеног, често вишесмисленог и захтевног научног увида и дречавог мириса скандала који носе новац и моћ, свако ће погодити чему ће медији дати предност. Тако се затвара лош круг: слаба заинтересованост друштва, игнорисање медија и заостајање науке производе даље назадовање друштва, потпуну моралну испражњеност јавности и на крају безначајност науке.