Берлин браће Качињски

Пољска жели више утицаја у "владању" унијом Европе. Могућно је да Варшава није у томе сама, рачунајући с "бар" 26 других у ЕУ, који за себе желе исто. Уставотворни самит заједнице у Бриселу, прошле недеље, живописно је то потврдио.

Заступник председавајућег ЕУ, госпођа Меркел спасавала је минимум унионизма. Трудила се да текст споразума остане са што више "осигурача", уграђених да обезбеде јединство одлучивања и функције. Нови председник Француске Саркози, нимало не штедећи лични шарм ("дежурао" је пред новинарима, и себе називао "амбасадором госпође Меркел"), заузео се посредовањем, али трудећи се да узгред и "долије воде" у текст о слободи тржишта заједнице. А Гордон Браун, премијер Британије који је то тек требало да постане, узнемирено је телефонирао тада још актуелном премијеру Блеру – да се сместа врати за сто преговарања и на сваки начин пресече такву "популистички обојену" диверзију Француза.

Скоро поетично. Као зујање пчела, лети у кошници.

Могућна, мада претерана романтика у опису ове "хармоније" у борби за посебне интересе, сасвим, међутим, ишчезава изласком на сцену владајућег тандема Пољске, председника и премијера Качињских – уплашених мишљу да, у кошници Европе, пчеле робују матици. Да Берлин настоји да Европа послужи јачању Немачке.

Кроз такав визир на шлему, задатак Варшаве да Пољска више одлучује о Европи значајно је компликованији. Препрека амбицијама Качињских своди се на Немачку, а "више" захтеваног утицаја нема се где другде пронаћи већ отети Берлину.

У том смислу, Брисел је био поприште покушаја да се Немачкој и "старим Европљанима", субјектима кључа "двоструке већине" у одлучивању (55 одсто чланица, 65 одсто популације) одузму – а да се Пољској, по кључу "квадратни корен" из бројности становништва, придодају конфисковани вишкови гласачког права.

 "Препад" Варшаве почет је "десантом математичара". Десет шампиона за рачун требало је да, уз помоћ своје уметности претварања цифара у поезију, придобију ЕУ у корист Пољске. Поразно за циљ Пољака, Саркози и други убедили су Леха и Јарослава да ипак попусте.

Ако нема мира примирје је резултат. Овога пута то, међутим, није случај. Атмосфера око догађаја обелоданила је ривалитет и дубину кризе у односима Пољске и Немачке. И рањивост целог механизма Европе, с та два несинхрона точка.

С врло високих пољских адреса чуло се много неочекиваног, кроз алузије на немачку прошлост. Почело се подсећањем да би становништво Пољске бројало 66 милиона душа да Пољска "није морала да проживи године између 1939. и 1945." – а продужило се (не чини се завршеним!) упоређивањем Немачке с Вајмарском Републиком.

 "Нешто рђаво се догађа у Немачкој", изјавио је премијер Качињски. "Као минулих историјских дана, када се већина Европљана бојала да проговори, тако је и данас", цитиран је. "Говорећи немачким властима као премијер Пољске – упозоравам вас: не толеришите те ствари... То ће одвести у најгоре, у несрећу која би могла повредити Европу, али ће повредити и Немачку", поручио је Јарослав Качињски.

Дебате о механизмима гласања обично не звуче као ова. Поготово када се, колико овог тренутка, јавно понуђени политички тон и линија вулгаризују даље, одрешеним језиком булеварске штампе.

Ствар је у томе што авет повампиреног германизма (ако добро разумемо да близанци Качињски баш то запажају у Немачкој!) није једино што у Европи плаши Варшаву. Ту је већ, активирана је, и она друга историјска коб Пољака у светском рату – Русија, која изнова "угрожава" Пољску, са истока. И, идентично претходном, истинитом хорор-збивању, с ценом од шест милиона погинулих и ликвидираних Пољака – још једном, "над главама Пољака", плете интересни пакт с Берлином.

Шта у сличним околностима, постојећим или фиктивним, свеједно (масовна уверења имају снагу чињеница), преостаје Варшави? Оно што је Пољска већ и изабрала – ослонац у посебним везама с Вашингтоном. И то ће, та све јача "љубав с неким трећим", бити проблем унионизма Европе.