Тренер као држава у држави

Уз све бољке које је одавно муче Црвена звезда сада има још једна за коју мора што пре да нађе какав-такав лек. Оставка Португалца Са Пинта не само што је дошла као гром из ведра неба, него за тако нешто ни громобран није био припремљен.

На дневни ред се на тај начин као прва тачка, и то преко реда, поставило питање тренера. И кад год не постоји спремно решење, то је прилика да се губи време најпре на међусобно убеђивање да ли треба овај или онај да буде постављен на то место, а онда следе и преговори с кандидатом.

Некада би тренери једва чекали да их Звезда позове. Сада добро размисле да ли да стану за крму „црвено-белих”. Стање у каквом је славни фудбалски брод не треба посебно да се објашњава.

И управо овај случај када је клуб затечен одласком шефа стручног штаба требало би да подстакне клупско руководство да размисли о томе да ту ствар постави мало другачије него што је то постао обичај. Јер, обичаји се мењају, па је, на пример, раније било другачије.

Већ дуже време тренер је у клубу држава у држави. Он не само што не дозвољава да му се ико меша у посао, него се то и не сматра за његов хир, него за нешто најприродније.

Јер, тренер „сноси одговорност” и зато треба да ради по своме. Он, додуше, има такозвани стручни штаб, али то су његови потчињени, који, дакле, нису ту да доводе у сумњу његове замисли, него да их спроводе.

У таквом начину рада не ваља што нико не може да скрене пажњу кад се крене погрешним путем. Ако то учини неко од његових подређених може да остане без посла, а ако то уради неко одозго или са стране, биће оптужен да се меша у оно што му није посао.

Рецимо, да то уради председник клуба или неко из управе. Тај може да буде и бивши велики играч, и бивши велики тренер, али се сматра због функције коју тренутно заузима да није његово да меша у „струку”.

Да и не говоримо о томе ако је тај ко упозорава на нешто или предлаже нема звучно фудбалско име. Сликовито речено, онај ко нема возачку дозволу нема право да каже шоферу да заустави возило, јер је на семафору црвено светло, или, рецимо, да на раскрсници настави право или да скрене.

Само име тренер је настало због тога што је то човек који тренира играче, који их вежба, уиграва, припрема за утакмицу. А некада су тим састављали и тактику одређивали чланови управе. Јесте то било давно, али није на одмет да се зна зашто се то занимање баш тако зове.

Селектор је, на пример, био онај који селектира играче за репрезентацију, који их бира, а руководство савеза одређује ко ће од тих предложених да игра. Тако је било у доба Монтевидеа, а и доста касније. У споменици „Црвена звезда 1945-1960” пише нешто што би могло да буде користан путоказ данас:

„О фудбалерима Црвене звезде брине се клупска техничка комисија, или, популарније, „технички штаб” са др А. Обрадовићем на челу. Ова институција представља извесну новину у руковођењу фудбалским екипама код нас, и то тело је састављено од одличних познавалаца фудбала: М. Павића, Б. Ралића, Р. Митића, Љ. Спајића, П. Ђајића, М. Миљанића и Т. Живановића. Карактеристично је за ову екипу да су то све углавном млађи, али веома телентовани и вредни људи. Они систематски прате достигнућа у савременом фудбалу и о њима имају и подједнака схватања. Задатак овог штаба јесте: оспособљавање Звездиних фудбалера почев од 12-годишњих пионира до првотимаца, и то на принципима најсавременијих метода модерног фудбала и искустава стечених у клупској средини, последњих година.”

У то време (1959) Црвена звезда је први пут освојила „дуплу круну” (првенство и куп). И није зависила од једног човека – ни од тренера, нити од играча (Рајко Митић је годину раније престао да игра).

Тим стручњака је бринуо о играчима од пионира до првотимаца. Вреди да се подвуче оно да су то људи „подједнаких схватања”, тако да није могло да се догоди да се преко ноћи промени начин игре. Јер, Црвена звезда је тада уз играче стварала и тренере, који су помагали један другоме и настављали тамо где је претходник стао.

Црвена звезда већ дуго спас тражи на страни, па и у иностранству. И то што нема своје стручњаке којима би поверила свој тим довољно говори.