Новим очима

Кад буду стигли, како ћемо им изгледати?

Занимљиво је да после више од десет година живота у Србији почињу да ми делују нормално ствари које би можда запарале чула посетилаца ове чудне планете. Сада кад ми у госте долази породица из Америке, почињем да посматрам ствари њиховим очима. И чудим се ономе што видим.

Примећујем, на пример, екстремну краткоћу кратких сукњи. И кратких шортсева. Иако нисам незадовољан што их редовно срећем, сада их посматрам у поређењу са оним што се можда може видети у Глендејлу, Аризони или Чикагу. Можда је исто. Због њих се надам да јесте.

Доминантна хомогеност белих Европљана. Невидљивост особа са инвалидитетом. Опали украси са фасада. Преобиље уличних кафића. Упадљива разлика између старих и мање старих људи. Остаци социјализма. Спонтани трубачки оркестри који тумарају.

Кад сам пре неки дан слетео на аеродром, почео сам такође да примећујем натписе. Имамо на стотине плаката, реклама и знакова написаних на ПЕ. ПЕ је „приближно енглески”, јер смо се потрудили да преведемо, али не и да дотерамо превод. Док сам на аеродрому гледао рекламу за ,,Вип” и још неке, схватио сам да је порука свуда иста. Проблем је што је неразумљива.

Давно усвојене навике ће сада бити преиспитане. Стомак мог оца из Ајове зарежаће што се ручак обавља у било које време између три и пет по подне. Можда ће зачуђено дићи обрву и на ракију понуђену уз доручак.

Као пушач сам заборавио да је пушење на јавном месту углавном део древне америчке историје. И поред тога што Србија на разне начине спроводи антипушачке законе и забрањује пушење на јавним местима, и даље можете запалити скоро свуда где има довољно простора да упаљач принесете цигарети. Предвиђам да ће наредних дана бити много сузних очију.

Тон говора је још једна ствар коју ће моје нове очи и уши можда приметити. Колико се сећам из детињства и искуства са земљацима, нисмо склони да повисујемо тон. Незадовољство се изражава нечујним уздасима, неприметним грчењем фацијалних мишића или кроз много помирљивог разговора. У Београду, међутим, изјашњавамо се гласније. Жестоко надвикивање, са све плакањем и љутитим урлањем може бити резултат немогућности да се одлучи чији је ред да узме даљински.

Наручивање у кафићима. Увијени језик којим не желите да ометате конобара иако би било стварно фино да добијете кратку кафу, ако њему није проблем, обично има за последицу да вас потпуно игноришу. Конобари у Америци имају плочице са именима на грудима и утркују се да вас услуже. Конобарима у Србији, ако желите да вас чују, морате се обратити са ,,Хеј, ти!” или „Момак!”.

Када морате да подвикнете и кажете „Донеси кафу!” ненавикнутом уху то може деловати мало нецивилизовано.

Непријатна је иронија да ја не примећујем већину наведеног, осим кад обратим посебну пажњу. Пошто сам се превише година жалио на ствари које ми иду на живце у Белом граду, сада сам се нашао на другој страни, нудећи објашњења за оно што други виде и можда не разумеју.

Мислим да ћу наредне седмице много слегати раменима.

*Американац у Београду

(Са енглеског превела: Ј. Ј. К.)