Повратак насилнику и осећај беспомоћности

Друштвени оквир насиља над женама неопходан је за разумевање његовог настанка и тешкоћа у његовом сузбијању. Традиционална патријархална подела родних улога у друштву иочекивања да се она поштуједоприносе одржавању стереотипа и непрепознавању свих појавних облика родне дискриминације и насиља. Многа контролишућа понашања и она која потичу из неравноправне расподеле моћи, препознају се као уобичајена, па ипожељна. Јавно мњење подржава многе насилне обрасце, а медији често нормализују насиље, чак га и промовишу. Садржаји у медијима приказују бруталности и неретко релативизују одговорност насилника за сопствено понашање. Сексуализација жена и промоција телесности као објекта за тржиште, деградација су женског бића, иако је све тоготово сасвим непрепознатокао насиље, односно препознатоје као популарна култура и друштвено потврђивање.

Мада се културе донекле међусобно разликују у степену изражености мушког насиља над женама и по стратегијама његовог сузбијања, може се рећи да асиметричан однос у моћи између мушкараца и жена постоји свуда, те да је насиље универзално и да свуда постоје исти механизми по којима оно настаје и одржава се. Једна од заједничких особености је окривљавање жене да је изазвала насиље партнера (али и оца, брата, сина…). Измештање одговорности однасилника и окривљавање жртве подупире веровање да насиље има оправдање и да је прихватљив начин понашања. Мада закони штите право на живот без насиља, пракса чини да се одржава неповерење у институције и веровање у недостижност правде.

Жена која преживљава мушко насиље, дакле, треба да се суочи с притиском средине и да несвесно тражи оправдање зашто се нашла у тој ситуацији. Без одговарајућеподршке иразумевања блиских особа, она ће лако почети да верује порукама које се у јавности често шаљу: да постоји разлог због чега је малтретирана, да је то сама испровоцирала, или да је можда и она сама насилница. То може да изазове осећање срамоте, било због тога што јој се то дешава, или због тога што насилну ситуацију не разрешава. Остајање у насиљу од друштва повлачи нову врсту стигме, а то је да је жена ,,крива што га трпи” или да она „заправо воли такве мушкарце”.

Ниједна жена не воли насилништво, већ упркос њему остаје у том односу због много чега, као и због механизама контроле који је у свему томе одређено време задржавају. Само искуство насиља неминовно изазива страх, јер су у суштини таквог понашања застрашивање и, неретко, претње. Нормално је да жена која је уплашена не реагује свим својим снагама, поготово ако је исцрпљена дуготрајном виктимизацијом. Она се може плашити и неизвесности, правних процедура, недостатка заштите институција или компликованих ситуација које могу настати у вези са заједничком децом. Жене су често финансијски зависне или немају где да оду, што их задржава у односу с насилником, а уколико су уз то изоловане од пријатељица или породице, много им је теже да предузму кораке у правцу изласка из такве ситуације. На крају, нада и вера да ће се он променити, поткрепљени типичним помиритељским понашањима насилника након инцидената, јаки су фактори останка у вези. Многе жене се одлучују да оду, али након неуспеха у решавању насилне ситуације који је резултат недостатка адекватне психолошке и институционалне подршке, оне се враћају, што им појачава осећање беспомоћности.

Да би жена која трпи насиље покренула снаге које у себи има, најважније је веровати јој. Сукоби у односу могу се решавати ненасилно, дакле, они не могу бити разлог за вршење насиља. Осим тога, потребно је препознати да су, осим ударања и вређања, и „патолошка љубомора”, окривљавање, полагање рачуна о сваком кораку и сваком динару, бесмислени захтеви, очекивање сталне спремности на секс, окретање деце против мајке и слични поступци, такође насиље над женама. Сузбијање овог насиља могуће је само ако доследну примену закона прати развијање културе ненасиља и родне равноправности.

*Аутономни женски центар