Видовдан је добар дан за одрастање

У једној скромној и углавном сиромашној породици отац је свог четрнаестогодишњег, најстаријег сина позвао на разговор. После досадног увода о тешкој ситуацији у друштву и породици, односима с мајком, мењању навика и недостатку новца, отац је изговорио и следећу реченицу:

„Знаш,сине, ја помало нисам твој отац! Твој отац је и нашкомшија!“ Потпуно сломљен, уплашен и несрећан, младићје ове очеве речи засуо стотинама доказа и аргумената у своју корист, попут оних да се породице више од једног века свађају, туку, прегањају, померају једна другој међе, убијају, да се никако не разумеју... Све је било узалуд, отац је навукао гримасу на лице, прогутао кнедлу и наставио.

„Ја морам то да признам, немам куд... Ово је најболнија одлука у мом животу. Знаш колико те волим, знам да сам ти данас најпотребнији, знаш како сам те васпитавао и школовао, али ову одлуку сам морао да ти саопштим. И то није све: кључод твоје собе имаће и комшија и моћи ће да уђе, јер је то и његова имовина – и твоја, наравно“, објаснио је отац.

„Али тата, ту су наше најважније породичне успомене, ту сам ја и чувам све њих, то је део нашег живота, моја соба вреди много и ти си је градио, зар то морам да ти објашњавам?!”

У неку руку, ова прича, већ више од пола године, садржи суштину односа Срба са Косова и београдских власти. Шта, заправо, након једне патолошке везе, продубљене страховитом патњом која формира заједнички идентитет,Београд може да каже својим сународницима? Како може да уобличи и представи ни њему до краја јасан интерес и пут у светлу будућност, а да у њој има Косова и Метохије, макар и у симболичкој равни? Тај сукоб емотивног и вредносног косовског принципа са егзистенцијалним питањима једноставно није могуће помирити, а он је данас ипак доведен у исту раван.

Да ли сте за Косово и Метохију или за то да сутра на столу имате ручак, а прексутра плату у џепу? То је питање које се у различитим облицима поставља пред владу, цркву, интелектуалце и народ, шта год да значи та широка и магловита одредница. Било је потребно много времена, беде, корупције, пораза и притисака да се ова два питања, вредносно неспојива, интегришу у једно и да се коначно одреди српски интерес на Косову и Метохији. Јавност, што је код нас готово увек једнако гласачу, мора да гледа свој празни тањир и јошпразнији џеп. То је потпуно људски и разумљиво. Већини није битно хоће ли тај ручак платити својим идентитетом, хектарима слика из XIII, XIV, XV, XVI века или губитком слободе оних који су до јуче мислили да је имају.

Највећа непознаница је шта ће урадити онај дечак са почетка приче. Хоће ли из свог тешког наслеђа извући најгору, фаталистичку црту и кренути у сопствену пропаст. Његов свет се срушио и мењаће семуњевитом брзином. Чињеница је да су у помањкању слободе кретања, рада, права на живот, конституисања гета као једине могућности преживљавања,Срби компензацију свега тога потражили у развијању снажних симбола који су били искључиво везани за Србију. Када немате слободу,онда је развијате унутар тих симбола и померате њене границе. Тако су, на најбаналнијем нивоу, све косовске институције „њихове“, а све српске институције „наше“. Дакле, све оно што је било „наше“ промениће своје симболе и највећи део свог досадашњег начина постојања. Куда то води Србе са Косова?

У основи, јунак ове приче сада стоји на ивици ибарског моста који дели раздвојене светове и спреман је да скочи. У доношењу одлуке он је премало учествовао, њу су донели „отац“, „комшија“ и неки виши интерес који он нејасно и мутно разуме и који му подгрева очај да је све унапред одређено и да ништа више нема смисла. Урушени свет гура га са ибарског моста, а он наивно верује да ће им скоком „свима показати, па нека после размишљају јесу ли криви!“ Он не зна да ће жалост за њим трајати краће од таласа и смиривања ибарског вира у који је скочио.

Живот Срба на Косову у основи је пронашао решење између политика, конституисао голим опстанком извесна правила и начин функционисања, требало му је још времена да постане самосвојан ентитет и да дочека политичку зрелост. Сада тај исти живот и емоцију прве младости решавају бриселски папири: они продужавају агонију живота између светова и новог болног прилагођавања. Ако младићне скочи, може то бити почетак зрелости у односу на оца и први велики тренутак одрастања.

Видовдан је добар дан за одрастање.