Срби и Черчил

Протест  уметника који је у току има два узрока: мизерна средства која је држава одвојила за културу и начин на који су та средства распоређена.

Распоред средстава за време претходног министарства културе био је скандалозан, о чему сам по новинама писао толико да сам сам себи досадио, а средства која је претходна влада одвајала за културу била су такође мизерна.

И у том смислу је министар Петковић у праву када каже да су уметници са протестима закаснили десетак година.

Проблем је, међутим, у томе што он, због позиције на којој се налази, није неко ко на такву примедбу има право.

Уколико, наиме, мисли да је разлога за протесте било још пре десет година, поставља се питање шта је учинио да тих разлога више не буде. Зашто се није потрудио да комисије које распоређују средства буду боље од претходних?  И зашто пристаје да буде министар у ресору за који су одвојена средства мања него раније, толико мала да обесмишљавају само постојање његовог министарства?

Кажу: омета га извесни Лале.

Да ли Лале, или неко други – верујем да га ометају јер Брацу Петковића познајем као пристојног и доброг човека. Али, док се не избори с тим Лалетом, или с ким већ, то што знају они који га знају – слабо може да му помогне.

Дакле, шта би ваљало чинити?

Као прво, у култури ствари не могу функционисати како треба ако држава за њу, уместо мањих, не издвоји средства већа него што су издвајале претходне владе. У најмању руку, у процентима онолико колико издваја суседна Хрватска.

Како кад је криза?

Знам да је досадно и безброј пута поновљено, али нема друге него да се позовем на Винстона Черчила.

Када је, за време оног рата, у Великој Британији покренута иницијатива да се део средстава намењених култури преусмери у одбрану земље, тадашњи британски премијер питао је:

„А шта ћемо онда да бранимо?”

Винстон Черчил је био мудар човек. И – када је у питању његова земља – добронамеран.

Када су у питању неке друге земље, добронамеран није био.

Па је, тако, сараднике који су га упозорили да ће Јосип Броз, ког подржава, у Југославији увести диктатуру, питао:

„А да ли ви намеравате тамо да живите?”

Они који креирају српску „културну” и не само „културну” политику, дакле, требало би да на своју земљу примењују рецепт који је овај нобеловац преписао својој, а никако онај који је наменио туђим територијама. Јер ћемо, у противном, уместо да постанемо озбиљна држава, заувек остати територија на којој ће неко други постављати диктаторе и протекторе.

Сигурно је да таква одлука није лака. И сигурно је да би код народа доведеног на ивицу просјачког штапа, а иначе несклоног издвајањима за културу, изазвала огорченост.

Али, ова влада непрестано истиче како има петљу да доноси непопуларне, а дугорочно корисне одлуке.

Ако за неке одлуке које доноси, еуфемистички речено, нисам сигуран да су дугорочно корисне, за ову сам сигуран да би била. И да би се сваки уложени динар овом народу вишеструко исплатио.

Наравно, све то под условом да се поменути новац не троши на глупости, задовољавање нечијих политикантских мантрања и приватних и клановских интереса, него на вредна дела и њихову озбиљну промоцију у земљи и свету.

А под промоцијом не подразумевам вођење уметника у шопинг, него пласман онога што су урадили.

У противном, све ће да се своди на причу: сјаше Курта Хамовић да узјаши Мурта Ајдачић, и томе слично…

Тако се опет враћамо на фамозну причу о „департизацији”, коју свака странка пред изборе понавља, а у пракси је се не придржава.

Након прошлих избора, више стотина уметника и интелектуалаца су новој власти упутили апел да остане доследна својим предизборним обећањима и да са места директора „Службеног гласника” не смењује Слободана Гавриловића, човека који је од овог предузећа направио културну институцију.

Одговор комесара је био: Али, и он је страначки постављен.

На контрааргумент да Слободан Гавриловић на то место јесте страначки постављен, али се на њему није понашао као страначки војник, него управо супротно, одговора није било.

Уместо одговора је уследила смена. А за вршиоца дужности је постављен функционер владајуће странке. Који са „департизацијом” има везе утолико што је тешко набројати колико је странака претходно променио, па му, да се претпоставити, ни до ове која га је поставила није нарочито стало.

Резултат: „Службени гласник” више није и неће бити озбиљна културна институција.

Што званично, што незванично правдање нанесене штете: држава у кризи нема новца да део профита који остварује „Гласник” троши на штампање  „толиких” књига, без обзира што је реч о књигама од културног значаја које, ако не буду штампане уз државну подршку, због бедног стања на тржишту неће штампати нико.

И ево их опет: Черчил и свест о значају културе за опстанак једног народа.

Док они који владају тај дугорочан значај не схвате – вртећемо се у круг.

Аутор је писац