Јунификација

Ни јуни, мислим Видовдан, није више оно што је био. Добили смо датум и, по многима, то је победа после толико векова. По другим многима, опет се нисмо добро провели, јер чим нас ЕУ прима међу своје, не мисли нам добро. Да нас заиста воле, пустили би нас на миру. Али, мира више нема: мораћемо да запнемо из све снаге, како бисмо доказали да смо у Европи политички, не само географски. Дакле, што добијеш на ћуприји, изгубиш на мосту. Боље рећи, под мостом, јер ће нас тамо бити све више.

Руси су цео јуни ћутали. И сад ћуте. А толико су их лагали наши барони Минхаузени, о нераскидивој љубавној вези, а онда су пали у наручје баронице Ештон. И то буквално. Па, ни Брежњев и Хонекер се нису тако страсно грлили и љубили као ови наши са бароницом. Опет, што се Руса тиче, у јуну су изјавили како ће, чим Црна Гора уђе у НАТО, њихове ракете бити уперене за она брда. Ако их, наравно, пронађу на мапи.

Кад смо по трећи пут код Руса, ни Макаренко не би оздравио наше образовање. Можда Остап Бендер или тако неки. И све што je научила пачурлија та,то је да у животу никада и никако не подносе оставке. Па, и то је неки испит зрелости.

У јуну смо доживели и почетак ревизије историје. Са северозапада се повампирује Аустроугарска, са југа Отоманска империја, а ми, шћућурени, гледамо да уђемо међу јаке са што мање штете. Мислим у територијама. Ако Гаврило Принцип постане терориста, онда ћемо можда морати да склонимо „Часног Књаза“ са Трга и тамо поставимо Фердинанда.

Добијањем датума ипак смо постали неки прилично добри момци. Као ономад 5. октобра 2000. године, што смо брзо потрошили. Само, та вест дуго путује до Холивуда, где радионица ради даноноћно, правећи филмове о „злим Србима“. Није важно што нас игра Траволта, Србин је увек Србин, пише у упутству за сценарија.

Лето је у јеку, а култура нема пара да иде на море. Нема пара ни да остане код куће. Наш министар се не зове Дејвид Коперфилд и нема зеца у шеширу. Има само шешире да подели културњацима, па: шешир у руке, па на улицу. Има у Србији добрих људи. Макар их је било.

Хрватска је завршила пут међу звездицама, и сада нас гледа са висине. Нама предстоје претприступни преговори.

Или – приговори!?