Место под сунцем

,,Свако од нас ће да одртави на месту где је распоређен правоснажном одлуком!”, каже отприлике директор Шојић млађем референту Пантићу у легендарном филму ,,Тесна кожа”.

Прича о бирократији, државној служби и јавним предузећима је некако увек била актуелна. Расподела кадрова на радна места за која су стручно о(не)способљени увек је у себи имала и хумористички потенцијал. Кажу да је први градоначелник Ниша био столар, што, ако имамо у виду како данас, рецимо, естрадни менаџери брину о проходности наших путева, није ништа необично.

Овај несвакидашњи потенцијал нашег обичног човека који је, јелте, рођен за све и нема посла који не зна да ради приметио је давне 1906. године и тадашњи „Политикин” колумниста Бен Акиба. За неупућене (ако таквих опште има) – то је био псеудоним под којим је тврди колумнистички ’лебац зарађивао Бранислав Нушић.

У тексту насловљеном „Свак на свом месту” добри Ага пише како је на захтев свог пријатеља странца кренуо да обиђе наше стручњаке и замоли их да му дају податке из своје струке у вези саисторијом, војском, јавнимустановама, државними приватним односима... И тако, пође редом Нушић, прво код професора историје и литературе. Али, уместо података који су му потребни, од њега добије студију на тему „О железницама ускога колосека”.Онда оде код доктора медицине па установи да овај ради на великом делу са темом „Спољна политика Србије”.Свештеника затекне како довршава чланак насловљен ,,Какво нам наоружање за нашу војску треба”, инжењер се бави аспектима шумадијског дијалекта, док се официр кога је посетио наш Акиба бави писањем поезије – и то у циклусима: „Њој”, „Пролеће”, „Споменке”, „Зимзеленке”, „Невенке” и тако даље.На крају оде код адвоката,да би саслушао његов чланак под насловом „Како ваља сејати мрквицу”.

„Немогуће...”, описује Нушић свом пријатељу странцу. „Немогуће је доћи до података, јер у Србији не може никако да се ухвати ко се чим бави.”

Баш као и у случају када одгледамо неку од Нушићевих драма, запитамо седа ли се ишта променило за ових сто и кусур година.

Овде, на југу доскора смо имали председника једне општине који је био просто рођен за све. Човек је истовремено успевао буде Деда Мраз, возач двоколице, падобранац и вајар. Једино што му није баш полазило за руком јесте посао председника општине. А један од бивших ректора универзитета је био шлагер певач. И то одличан. Снимио је чак и два компакт диска. У Соко Бањи сам упознао реуматолога који тврди да му је основна вокација археологија,а да се медицином и седењем у разним управним одборима бави да би „преживео”. Такође ми се клео у диплому и партијску књижицу да је планина Ртањ шупља и да је у питању пирамида коју су направили ванземаљци. О мојим колегама књижевницима да не говорим, има их међу аутомеханичарима, рачуновођама, банкарима, већницима... Кренеш у катастар да питаш за међу због које се десет година тужиш са комшијом, а онај уштиркани са друге стране стола ти вади укоричену књижурину од петсто страна и пита да му напишеш рецензију. Службеница у пошти ми каже: „Срам вас било, нисте читали моју збирку песама.” Библиотекарка у малом месту уз уздах се вајка: „Ех, какав сам сопран могла ја да будем...” Један народни посланик ми је својевремено нашироко и надугачко говорио о својој теорији како Ајнштајн није био у праву што се тиче релативитета... Чак је и писао неке формуле фломастером на кафанској салвети. Човек је иначе по образовању агроном.

Уопште узев –сви знају све. Када просечног Србина питате да ли зна да вози авион добићете одговор: „Нисам још пробао...”

Оно што свакако треба да нас забрине јесте то да ти људи, неостварени песници, балерине са две леве ноге, промашени сликари и некадашње велике фудбалске наде, данас,са места које обасјава сунце сигурности удржавним јаслама, у већој или мањој мери одлучују о нашим животима.

Стиче се утисак да је државним чиновницима много досадно на њиховим пословима па им треба одређена врста хобија. Власт би, самим тим, требало да организује курсеве хеклања, сликарске колоније, такмичења у преферансу, школе креативног писања, обуку за скакање падобраном и слично. А за послове шалтерских службеника, посланика, одборника, општинара, могу да се регрутују волонтери из оне војске што је стационирана у резерви на стратешком месту у бироу за запошљавање тако да би чиновници, посланици, председници, већници и остали могли да се баве оним што стварно воле и тако допринесу нашој књижевности, историографији, археологији, математици, опери и фудбалу.

Ми грађани ћемо већ некако да се снађемо, а и да одртавимо, свако у реду испред шалтера на који је распоређен.

Правоснажно.