Мали, велики и принципијелни избор

За један део политичке јавности у Србији постоји сасвим једноставно решење косовског проблема. Потребно је само да се Србија добровољно одрекне дела своје територије. Одбрана државне целовитости, макар била заснована на легалним и легитимним принципима међународног права и уставу који је са тим принципима сагласан, није само узалудан посао, него представља додатно оптерећење за земљу, јер је извор непотребног неслагања са најмоћнијим делом света.

Прилог оваквом схватању представља и текст "Синатрина доктрина" Б. Јакшића, објављен у "Политици" 24. јуна. И он сугерише да је за Србију најбоље да не брани свој државни интегритет. Разлози на којима се заснива такво уверење могу се, укратко, свести на следеће.

Пошто у међународним односима не владају принципи (вероватно се мисли на моралне) и "алтруизам", него интереси, Србија као мала земља не може да одбрани своје интересе. А пошто не може, онда и не треба. О државној целовитости Србије одлучиваће САД и Русија, које ће, као велике силе, искључиво водити рачуна о својим интересима. Ако Србија, због "заједничке судбине угрожених интегритета", и нађе савезника у Русији, она ће бити само инструмент "руске жеље да себи врати статус велике силе". Пошто су све велике силе исте, треба се приклонити оној која је моћнија и безусловно признати независност Косова. Јер, Буш "заузврат (!) обећава да ће да погура наше приближавање евроатлантским интеграцијама и улазак у ЕУ". Уосталом, шта је очување државног суверенитета спрам "приближавања евроатлантским интеграцијама"!

Заправо, све је друкчије. У стварном свету одувек су постојали, постоје и постајаће интереси, па и интереси Србије. Принципијелно деловање могућно је једино у свету реалних интереса. Принципијелност се управо успоставља на тај начин што се за задовољење посебних интереса постављају једнаки услови за све. Тако и Србија не тражи ништа друго него да се са њом поступа као са сваком међународно признатом државом.

Независно од постојања интереса великих сила, Србија има сопствене легитимне интересе. Она своју државну политику мора градити на њиховој заштити, полазећи од тога да и друге државе имају такве интересе, који се некада поклапају, а некада разилазе са њеним. Постојање различитих интереса великих сила не искључује могућност заштите интереса малих земаља, него представља реалан контекст у коме је њихова одбрана могућна. Због тога Србија и не гради своју државну политику на апокалиптичној претпоставци да се решење њеног државног питања налази у сукобу Русије и САД, како аутор сугерише. Успостављање партнерског односа великих сила није коначан доказ да је очување територијалне целовитости Србије немогућно. Насупрот томе, успостављање њихових партнерских односа и окончање политике диктата једне силе отвара реалан простор у коме се може наћи рационално решење косовског проблема засновано на одрживом компромису и нормама међународног права.

За разлику од тога, аутор сугерише да Србија не треба да брани своје право на заштиту угроженог државног интегритета, већ и због тога што јој је савезник у томе принципијелан став Русије. Наводно, Русија се противи наметању решења силом и залаже за поштовање принципа суверенитета и територијалног интегритета искључиво из себичних интереса. Чак и да је тако, остаје суштинско питање, зашто се Русија позива управо на те принципе, а не на неке друге. Ваљда због тога што су још увек важећи темељ међународног поретка. Да није тако, косовско питање већ би било решено у СБ УН у складу са интересима САД.

Аутор очигледно практикује познати поступак замене теза. Наиме, суштински проблем не састоји се у томе да ли ће Русија остати доследна у пружању подршке Србији, него у томе да ли САД, не само подржавају, него и отворено помажу одвајање дела територије без српске сагласности. Америчка политика формирања друге албанске државе на територији Србије не може се оправдати тиме што је наводно руска подршка Србији неизвесна.

Принципијелно супротстављање наметнутом решењу од стране Русије, али и других земаља, у тексту се омаловажава свођењем на "симулацију велике геополитичке игре на друге теме". Међутим, Србија се не опредељује за то да ли је за амерички или за руски интерес, него као међународно призната држава за одбрану сопственог интегритета. У контексту заштите својих интереса, за њу немају исту вредност руско инсистирање на принципима Повеље УН и Резолуције 1244 и америчко настојање да се без пристанка Београда прогласи независност Косова. У одбрани својих права за Србију је од суштинске важности да ли се она признаје, или не признаје као равноправна чланица УН.

Упркос томе (или управо због тога) што ставови Русије и САД о државном интегритету Србије нису подједнако ваљани, ни са становишта њених интереса, ни са становишта међународног права, аутору је више стало да дисквалификује руски став, и то на основу сумње да ту постоје скривене крајње намере. "А шта ако (Путин) подршку условљава уласком руског капитала или нашим одустајањем од чланства у НАТО-у?", пита се аутор. Биће да је мање сумњиво извођење закључака на основу онога шта неко практично чини, него само на основу претпоставки о нечијим намерама. Другим речима, поузданији су закључци који се могу извести на основу тога шта САД конкретно чине поводом Косова, него закључци који се могу извести из претпоставке о томе шта Русија није, или неће учинити за Србију.

Поред тога, нејасно је у чему је проблем са руским капиталом ако аутор не претпоставља да присуство туђег капитала ограничава самосталност земље. Када би било тако, треба ли нам онда било чији капитал? Или је реч о томе да капитал може бити бољи и гори. Пошто суверенитет земље ионако није битан, треба се определити за бољи, а зна се који је бољи.

Све су то, наводно, небитна питања, јер ће ионако бити како велики хоће, а Србија ће чинити оно што мора. Шта, заиста, мора? По аутору текста – да се приклони већој сили и њеним интересима. Верујем да је то принципијелни избор аутора, али не верујем да је и једино тумачење Тукидидове реченице. Када су угрожени и када им се наноси неправда, "мали" морају и да се бране. Можда неће успети у томе, али тиме неправда неће бити мања. Напротив.

У суштини, ствар је веома једноставна. Ради се, наиме, о покушају да се "фактичко стање" на Косову, наметнуто силом и уз кршење међународног права, рационализује. Међутим, аргументи силе не могу су поправити лошим аргументима. Лош аргумент је лош без обзира на то која сила стоји иза њега. Наравно, није увек ствар рационалног избора да ли ћемо користити боље, или горе аргументе. То може бити и ствар "принципијелне одлуке", као што је питање принципијелног опредељења да ли ћемо суверенитет сопствене земље сматрати за вредност, или нећемо.