У противном – науке у Србији неће бити

На позив Синдиката запослених у научноистраживачкој делатности Србије (Синдикат науке), прошлог уторка је протестовало две-три хиљаде људи. Протестанти су прошетали Београдом од Трга Николе Пашића до Владе Републике Србије и зауставили се пред Министарством просвете, науке и технолошког развоја (МПНТР) тражећи своја права. Ко су ти људи и шта сад одједном хоће? У тој шароликој маси, коју су највећим делом чинили млади, образовани људи, били су они који воле да откривају нешто ново и који своје знање и способности још увек желе да искористе да би унапредили сопствену земљу. Како то да се одједном жале? Уопште није одједном, само се чаша коначно прелила.

Они који су тог дана узвикивали „Спасимо науку” годинама раде у нефункционалним, неопремљеним, неокреченим, претрпаним, па чак и по здравље опасним просторијама, радећи често на застарелој и неадекватној опреми. Ако неким чудом стигне нова опрема, не постоје средства за њено одржавање и функционисање. То личи на поклоњен аутомобил за који не постоје средства за сервис и гориво. Упркос таквим условима, научни радници су једини који поред спортиста морају да се доказују у међународним условима. По Акту о финансирању МПНТР,плате запослених у науци директно зависе од тога да ли су своје идеје и резултате успели да објаве у међународним часописима и у коликом броју.

МПНТР се обавезало да научним радницима даје накнаду за научноистраживачки рад (плату) и да им обезбеђује режијске и материјалне трошкове (струју, воду, научне часописе, опрему, компјутере, школарине, папир за штампање, хемикалије итд.). Уместо тога, МПНТР врши константну дискриминацију запослених у науци ускраћујући им право на нормалан рад и зараду на основу тог рада у складу са законима и уставом.

Нажалост, држава науку доживљава као трошак, а само значајнија улагања у њен развој могу да доведу до привредног препорода, као што је то био случај с Јапаном, Јужном Корејом, Кином… Наука као стратегија развоја једне државе може да опстане само у условима стабилних и дугорочних планирања и финансирања.

Сваке године, незалагањем МПНТР, издвајања за науку бивају све мања, уместо да расту, уз истовремено очекивање константног пораста научних резултата на међународном нивоу. Део у буџету који се односи на све који се баве науком и на све потребе у вези са науком (плате запослених у институтима, накнаде запосленима на факултетима који раде на пројектима из обласи науке, материјални трошкови, режија, монографије,конференције итд.) износи нешто изнад један одсто буџета. И та мала свота доживела је смањење од 30 одсто у 2013. години у односу на 2012.

Смену министра др Жарка Обрадовића Синдикат науке је тражио од председника и првог потпредседника Владе Републике Србије још у марту ове године због смањења, ненаменског и хаотичног трошења средстава намењених науци и дискриминацији запослених у науци, посебно оних запослених у институтима. Ради заштите права запослених у институтима,Синдикат науке се прошлог маја обратио и Министарству рада, запошљавања и социјалне политике, али ни са једне од наведених адреса не стиже ни разумевање ни помоћ. Агонија се наставља, да би крајем прошлог месеца ситуација у науци била следећа: (1)ниједан динар материјалних трошкова за 2013. годину није био исплаћен; (2) од читавог јавног сектора,једино мајске плате запослених у институтима нису биле исплаћене; (3) од читавог јавног сектора, једино запослени у институтима немају потписан Посебни колективни уговор (ПКУ),и то још од децембра 2009. године, иако се Синдикат науке непрекидно залагао да се тај документ потпише; (4) најављено је да се ребалансом буџета средства за науку додатно смањују за 20 процената.

У том тренутку Синдикат науке најављује протест. Већ на сам помен речи протест, МПНТР се оглашава изјавом да плате неће бити умањене и почиње с постепеном уплатом заосталих мајских плата. Само запосленима у институтима се плате удељују кад се одобровоље одговарајуће службе у Министарству финансија.

Због свега овога, Синдикат науке је поставио МПНТР одређене захтеве, чије испуњење би омогућило само опстанак, а не и развој науке у Србији. Од МНПТР се тражи: (1) да се не смањују материјални трошкови како би се омогућили минимални услови за рад; (2) редовна исплата зарада и материјалних трошкова; (3) постепено повећање улагања за науку у следећим годинама, бар до нивоа који је сама држава усвојила да би се прилагодила захтевима ЕУ (4) потписивање Посебног колективног уговора, као што налаже Закон о радуи (5) тек на крају, оставка министра др Жарка Обрадовића.

Из приложеног се види зашто Синдикат науке не може да одустане од својих захтева до њиховог испуњења и зашто мора да настави синдикалну борбу за опстанак науке у Србији, јер у противном – науке у Србији неће бити.

Научни саветник, председник Синдиката Института за хемију, технологију и металургију УБ, члан преговарачког тима Синдиката науке