Безобзирни Месија

Глобално неповерење у лидера слободног света се продубљује: у досад најпесимистичнијем извештају о ставовима према САД, заснованом на мишљењима чак 45.000 људи из 47 земаља, испољена је досад највећа доза антиамериканизма. Највећа светска сила неће због тога заштуцати – али би могла да се мало замисли.

Зашто је све мање оних који се диве земљи чији су успон и глобална доминација обележили 20. век и почетак овог столећа? Да ли је то због непопуларног рата у Ираку, који ће, како је то оценила бивша шефица Стејт департмента Мадлен Олбрајт, "у историју ући као највећа катастрофа америчке спољне политике" – због "негативне харизме" председника Џорџа Буша, претеривања у "рату против тероризма", растуће спољнополитичке ароганције САД или, једноставно, њене све теже подношљиве глобалне премоћи?

Нема сумње да је имиџ Америке на силазној путањи, практично још од завршетка хладног рата, од часа њеног највећег тријумфа: победе над "царством зла" оличеном у Совјетском Савезу и идеологији комунизма. Победе која ју је ставила у позицију једине суперсиле, због које су јој се накратко дивили, да би потом доминантно осећање постало неповерење и зебња како ће та моћ бити употребљена.

Ако се погоршавање америчког имиџа везује за два мандата председника Буша Млађег и "неоконзервативце" међу републиканцима који су му најближи сарадници, то је зато што је памћење кратко: свеже чињенице потискују старе, па се новим чини и оно што је много пута већ виђено.

А истина је да се у америчком понашању мало шта мења већ више од једног века: њен месијански импулс да свет поправља по својој мери, да "говори благо, а носи велики штап", да националне интересе не ограничава географијом и уверење да је њој дозвољено оно што другима није, константе су њене спољне политике. Нијансе су само у интензитету у којем се испољавају.

Од престанка хладног рата, Америка је предузела више војних интервенција него све остале силе заједно: сетимо се само Сомалије, Хаитија, рата у Заливу, Босне, бомбардовања СР Југославије… "Широм Европе, Азије, Латинске Америке и Африке расту уверења да акумулација толике политичке, економске и културне снаге рађа ароганцију која је непријатна и потенцијално опасна", писао је још 1997, у извештају из Берлина, коментатор "Вашингтон поста" Вилијем Дроздијак. "Суштинско питање је да ли би САД могле да буду у искушењу да злоупотребе своју доминантну позицију кроз оно што је познато као амерички унилатерализам", била је дилема коју је исте године изнео директор француског института за међународне односе. "Неки критичари би могли да сугеришу да је победа у хладном рату оставила наслеђе мегаломаније неким вашингтонским круговима", оценио је тада колумниста "Лос Анђелес тајмса" Вилијем Пфаф.

Диверзија коју је извела Ал каида 11. септембра донела је Америци закратко симпатије као жртви, али оно што је уследило као одговор, са свим злоупотребама и кршењима дотле светих принципа људских права и слобода, ствари је вратило на преовлађујуће осећање да је Америка сила – без много скрупула и обзира.

Инвазија на Ирак 2003. била је зато само још једна у низу војних интервенција, пучева и "промена режима", спољнополитичке праксе која је почела свргавањем монархије на Хавајима 1893, да би се наставила кроз цео 20. век (Никарагва 1909, Хондурас 1911, Иран 1953, Гватемала 1954, Вијетнам 1963…). Доктрина по којој је право на интервенције оправдано ширењем демократије формулисана је још почетком прошлог века, када она добија и плашт месијанства, када се формулишу амерички "универзални принципи" и истиче њена "изузетност"; то је и време када се учвршћује уверење да америчка моћ може да буде употребљена и за "моралне циљеве".

Америка је своје оружје користила углавном по сопственом избору, ретко кад из истинске нужде, али увек из интереса, политичких, економских или идеолошких, без обзира на званична образложења која су давана, попут, рецимо, "одбране демократије у конфликту између Норијеге и народа" (Панама 1989), или "хуманитарне интервенције" на Косову (1999). У готово свим случајевима заједничка је нелагода са међународним правом ("Империје немају интереса да оперишу у оквиру једног међународног система, оне теже да буду систем" – Кисинџер). И готово увек, "амерички витални интереси и најдубља уверења су једно" (из говора Буша Млађег на другој инаугурацији).

Реторика Вашингтона и консеквенце америчких потеза у свету све чешће су у нескладу. Свет још има много разлога да се Америци диви, али и све више повода да је се плаши. И нема сумње да амерички лидери знају где да потраже одговор на питање "зашто нас не воле".

У огледалу.