Метафора о одрастању

Током протекле две деценије на домаћој уметничкој сцени Дејана Вучићевић се афирмисала у различитим видовима визуелних уметности настојећи да својим радовима истражи интерактивне ситуације и односе између жене и мушкарца. За њене изложбене пројекте карактеристично је интегрисано искуство које је стекла делујући у различитим медијима и областима примењених уметности – дизајну моде, костимима за филм и позоришне представе, ТВ рекламама.

Дејана Вучићевић наставља дау сличном проблемском кључу,као у својим претходним тематским циклусима („Срећна породица” „Буђење” или „Још увек љубавници”),своју пажњу фокусира на грађанско друштво и његов нарушен породични миље.

У новом, управо презентованом раду „Изгубљено/Нађено“, а у већ започетом својеврсном истраживачком путовању кроз 20. век, она се зауставља на станици Детињство концентришући се, овога пута, на свакако најосетљивији период у нашем животу. И у овом раду је временски оквир средина прошлог столећа, девојчица-модел костимирана је у хаљинице из назначене епохе представљајући централну личност ове визуелне сторије. И нови пројекат је реализован у медију фотографије која примерено документује режирану ситуацију и залеђени артефицијелни аранжман кадра. У пажљиво биране и јасно читљиве амбијенте-фрагменте шуме/врта, напуштене и запуштене ентеријере некадашњих кућа са траговима статусних симбола успешних грађана – Дејана Вучићевић ситуира свој визуелно-драматуршки есеј поентирајући многа питања кроз која индивидуа пролази током свог детињства и одрастања. Ауторкине рефлексије о крхкости унутрашњих стања душе и тела, често осетљивој и болној теми, обојиле су пројекат „Изгубљено/Нађено“ тоном сете и поетским метафорама о очекивањима, променама, усамљености, неизвесности, меланхолији, осујећености, страху, нади.

Може се рећи да уметница у конструисању готово виртуелног сценског простора, који је испуњен енергијом магичног и тајанственог, користи различита визуелна искуства од фикције филмског језика до поетике надреалистичког сликарства.

Свакако, ова уметничко-историјска и сентиментална реконструкција времена, са етичко-естетичким упитима, темељи се на студиозној реконструкцији сценографско-костимографског приказа епохе. Ипак, опасност од херметичности и клишеа понављањем одређених решења у изложбеним пројектима Дејане Вучићевић свакако постоји. Верујемо да ће после сензибилизованог рада „Изгубљено/Нађено“ доћи до катарзичне промене.