Војна безбедност против албанских сепаратиста

„Ратови иза себе остављају победнике и поражене, јунаке и кукавице, храбре подвиге и нечасна дела. Херојска жртва наших колега, припадника војне службе безбедности, који су животе положили у одбрану отаџбине, поносно говори о њиховој смелој и надахнутој одважности.”

Овим речима у недавно објављеној монографији „Војна служба безбедности у Србији”, чији су аутори директор Војнобезбедносне агенције Светко Ковач и Ирена Поповић-Григоров, почиње поглавље посвећено сећању на припаднике војне безбедности који су погинули у ратовима на подручју бивше Југославије током деведесетих година прошлог века.

Неки од њих, попут мајора Владана Микићевића (1966–1998), настрадали су у борби против албанских сепаратиста. Начелник безбедности у 549. моторизованој бригади из Призрена погинуо је 25. јула 1998. године на путу Ораховац–Малишево приликом извлачења војника из окружења.

Управо борба против албанског сепаратизма, документовано је у овој монографији, провлачи се као нит кроз све периоде без обзира на друштвено уређење земље – од Краљевине Југославије, преко СФРЈ, СРЈ до Србије.

Између два светка рата војна служба безбедности тадашњег Главног ђенералштаба супротстављала се „антидржавној пропаганди арнаутског живља” која је посебно јака била у Ђаковичком срезу.

Тако су 1936. године забележени многобројни илегални преласци југословенско-албанске границе – убацивани су агенти и оружје, говорило се о „устанку”. У јулу те године су основани „тајни судови” који су руководили албанским сепаратистичким покретом. Они су истовремено представљали и „локалне бирое за обавештајну службу” преко којих „струји веза са Арбанијом”.

Током Другог светског рата у формацијама које су се бориле против Народноослободилачког покрета учествовало је око 25.000 Албанаца, наводи се у монографији. Космет јер ослобођен 22. новембра 1944. године, а већ 2. децембра избија побуна албанских сепаратиста, која је угушена 21. фебруара 1945.

По завршетку Другог светског рата у балистичким одметничким групама било је око 16.000 Албанаца, због чега је на Космету заведена војна управа. 

После рата наставља се убацивање терористичких група из Албаније, посебно у периоду сукоба Југославије са државама потписницама декларације Информбироа. Тако је између марта и јула 1950. откривено осам шпијунско-диверзантских група, обучавани су у Валони у Албанији, а били су преобучени у британске униформе.

Само током 1964. године албанска обавештајна служба „Сигурими” убацила је на Космет пет наоружаних агентурних група, са задатком да прикупљају војне податке. У свету бурне 1968. године долази до масовних демонстрација на Космету.

Следећи велики талас немира дешава се 1981. године, када службе безбедности СФРЈ покрећу оперативну акцију „Хоризонт” против сепаратиста. Од 1980. до 1988. у ЈНА је откривена 241 група албанских екстремиста, са преко 1.600 чланова.

„Радом органа безбедности ЈНА спречено је више покушаја тровања хране у касарнама, онеспособљавања борбене технике и ваздухоплова, крађа наоружања и муниције, убистава старешина и војника, као и покушај стварања илегалног комитета за деловање у ЈНА...

Нажалост, нису успели да открију илегалну групу која је у Параћину 1987. године убила четири и ранила пет војника”, наводи се у монографији.

Током деведесетих албански национални покрет ствара паралелне институције, а 1998. године почињу оружане акције ОВК. На граници са Албанијом долази до серије оружаних сукоба приликом настојања ове паравојске да се убаци на Косово и Метохију, а кулминација тих догађаја био је напад НАТО-а на СР Југославију.

По завршетку бомбардовања долази до сукоба на југу Србије, у Копненој зони безбедности, када су припадници ОВПМБ напали полицију и цивилно становништво, а затим и војску. У договору са међународном заједницом, војска је добила одобрење да уђе у ову зону и са другим државним органима успостави власт Србије, у чему је активно учествовала и војна служба безбедности.

Убиства у ЈНА

Органи безбедности ЈНА 1969. године откривају везе сепаратистичког покрета на Косову са војницима албанске националности на редовном служењу војног рока, од којих је тражено да дестабилизују ЈНА убиствима официра и војника.

У јануару 1969. године, наводи се у монографији, у размаку од пет дана дешавају се два инцидента у ЈНА – један војник Албанац убија из пушке, наводно из нехата иако је упозорен да је метак у цеви, другог војника, иначе Србина родом са Космета. Други војник Албанац пред стројем војника убио је поручника, Србина из Призрена.