Џемовање на северном мору

Концепт тродневне манифестације са тринаест паралелних програма на којима наступи више од хиљаду извођача, даје ротердамском фестивалу „North Sea Jazz” карактер највећег џез-самита на свету. Ретке прилике да сретну и чују једни друге, понекад се претварају у изненађујуће заједничке акције на отвореној сцени. Неколико великих поп-рок-џез звезда приредило нам је ове године несвакидашње џем-сешн доживљаје у највећој сали „Нил”, конгресног центра „Ахој”.

Прва узбуђења стигла су на самом отварању. Наступ Лерија Грема с његовим саставом „Graham Central Station” већ у најави имао је обележје ексклузивног – спајајући хероја фанки баса с Марком Кингом из састава „Level 42”, иконом slap bassтехнике. Али, када су се, са потпуријем познатих рефрена и рифова, попели на сам врх фанки планете, на сцену је из мрака ушетао – Принс, застајући у Ротердаму на путу ка Монтреу, да поздрави дугогодишњег сарадника и пријатеља! Иза џамбо ленонки и са ретро афро-фризуром у маниру браће Џексон, био је једва препознатљив. Није певао, нити свирао соло, само је подржавао ритам на гитари у „Thank You (Falettinme Be Mice Elf Agin)”. Али тих неколико минута и стотинак његових акорда дало је овогодишњем издању манифестације најбољи ветар у леђа.

„Одвешћу вас више!”, кочоперио се Грем по изласку на бис. „I Want to Take You Higher” је сећање на Вудсток, а иза бине Гремов саборац са легендарног фестивала – Карлос Сантана. Па, ето и њега на сцени, како одолети оваквом позиву да се врате готово пола века уназад?

Два сата касније, Сантана је главни јунак. Стандардних 90 минута фестивалског наступа за њега је кратко, па одмах избацује велике адуте: старе „Black Magic Woman” и „Oye Como Va”, и новије „Maria Maria” и „Corazоn Espinado”. За старе фанове успутно сећање на „Guajira”, за џез публику посвета Колтрејну са „Afro Blue”. Денис Чемберс (бубњеви), Карл Перазо (тимбалеси) и Раул Реков (конге) постављају махнити ритам, Сантана стреља у простор ватреним соло деоницама. А онда, на сцену излази – Лери Грем! После дугог, медитативног инструменталног увода креће навијачки пулс песме „The Calling”, као поручене за фанки забаву! Следи нова дигресија: неколико тактова инстументалног увода „Voodoo Chile” у славу Џимију Хендриксу. А онда, рокенрол вожња уз „Hey Boogie Woman”, заборављени хит састава „Ram Jam”. На сцени им се тада придружује и Леријева певачица Ешлинг „Бисквит” Кол. Џем сешн за памћење! Прво напуштање сцене било је окидач да се публика удружи у „песми са Вудстока”, а Сантана, наравно, одговори са „Soul Sacrifice”.

У недељу, 14. јула, фестивал завршава Стинг, коме је то прво учешће на овом фестивалу.

У ушима ми још одзвања тријумфални крај концерта Бранфорда Марсалиса три сата раније у сали „Хадсон”, у болним бојама блуза „St. James Infirmary”, а ево истог сопран саксофона и у Нилу, врцаво одговарајући „Енглезу у Њујорку”! Наместило се – или су наместили? – тек, ето Марсалиса поново код старог шефа, цепа „Englishman in New York”, „Seven Days” и „Demolition Man”, уз осмех од уха до уха. Смеје се и Стинг: са Бренфордом у тиму, његово учешће на џез фестивалу добија пуни смисао. Смењују се хитови „The Police” („Message in a Bottle”, „Roxanne”) и мирније песме из соло каријере („I Hung My Head”, „The Hounds of Winter”). Уз заразну оријенталну мелодију виолинисте Питера Тикела у „Desert Rose”, и снажно бубњање Винија Колајуте, цела сала експлодира у плесу! За њом, за довиђења, Стинг нам је спремио још неколико посластица: пуцање из комплетне артиљерије са „Every Breath You Take” и „Next To You”, и, коначно, сасвим тихи и нежни „Fragile”, који је нестао у ваздуху баш како и ваља да утихне тродневна музичка журка.