Уефа неком мајка, а неком маћеха

Ових дана је у средишту пажње наше фудбалске јавности шта ће наши клубови да ураде у европским такмичењима. У квалификацијама за Лигу шампиона Партизан дочекује јерменски Ширак (први меч 1:1), а у квалификацијама за Лигу Европе сва три наша представника играју на страни: Црвена звезда на Исланду против ИБВ (у Београду је победила с 2:0), Војводина у Мађарској против Хонведа (и она је стекла предност од 2:0), а Јагодина у Русији против Рубина (изгубила код куће с 3:2).

И мале земље имају право на свој интерес

У оба такмичења то је тек – предтакмичење! Ако прођу ово друго коло, онда следи наредно, па онда још један филтер да би дошли до највишег нивоа, до оног дела Уефиних купова у коме учествују и најјачи, најбогатији, најмоћнији европски клубови.

Такав систем такмичења су кроз Уефу велики наметнули нама и онима који су слични нама. То су углавном оне земље у којима фудбал не доноси много пара у поређењу с Енглеском, Шпанијом, Немачком, Италијом, Француском...

Оне се нису руководиле спортским мотивима, него комерцијалним. Створен је систем по коме је неупоредиво исплатљивије да се најесен игра по групама, јер се тиме смањује могућност да се неко од великих саплете већ на почетку. А то је могуће у класичном куп-систему какав је уведен приликом оснивања Купа шампиона и важио је све док Црвена звезда није постала првак Европе (1991).

То није завера против Звезде, али јесте покушај да се спречи слично изненађење – да неко из остатка Европе постане њен шампион (пет година пре тога је то пошло за руком Стеауи).

И од тада више нема сензација. На пролеће, кад се игра на испадање, у европским куповима су углавном представници оних земаља у којима је фудбал велики бизнис.

И кроз такав систем такмичења он постаје све већи и већи бизнис, јер олакшава да се занимање за фудбал повећава у оном делу Европе у којем се то лакше и наплаћује. Да се тамо кроз фудбал обрћу непојмљиво велике паре знају и врапци.

Разумљив је интерес Реала, Барселоне, Бајерна, Милана, Јувентуса, Интера, Манчестер јунајтеда, Челзија и клубова сличног калибра да не испадну од неког тима из земље која је фудбалски и економски другоразредна или чак трећеразредна (то би бацило мрљу на њихову популарност, што би се одразило неповољно на њихове изворе прихода), а исто тако и да избегну да се прерано међусобно сретну (за великане је испадање пре четвртфинала тежак ударац, пре свега финансијски).

Али, финансијске интересе имају и они из малих земаља. Међутим, нико из њих није подигао свој глас. А док дете не заплаче...

Тим пре што је Уефа, с обзиром на то ко је од њеног оснивања води, то јест из којих су земаља њени председници и они најутицајнији, више маћеха, него мајка сиромашнима.

Оно што је најочигледније: сезона за клубове из наше земље (и њој сличних) траје дуже него за оне из неколико лига које су на највишем професионалном нивоу.

Самим тим наши клубови имају и веће издатке. Ето, Војводина је морала да почне од првог кола квалификација (против Малтежана), дакле већ крајем јуна да буде у такмичарској форми. Нису у много бољем положају ни Партизан и Црвена звезда, а о Јагодини да и не говоримо.

За све наше клубове и оне њиховог нивоа подвиг је да се пробију у Лигу шампиона или Лигу Европе, при чему треба да се има у виду да се ово друго такмичење не исплати много.

Уефа је прописала да се сезона завршава крајем маја. Дакле, водећи европски клубови, а то су углавном они из западног дела континента, ем што имају обезбеђено место у лигашком делу Уефиних купова, па могу да темпирају своју форму за пролеће, када се и решавају најважнија питање, него имају и више времена за уигравање екипе, него још и сваког лета ослабљују оне из сиромашнијих земаља купујући тамошње најбоље играче.

Због тога отпада примедба што клубови из Србије, Бугарске, Мађарске, Словачке, Пољске, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе, БиХ и сличних земаља не поправе свој рејтинг у Европи, па да добију позиције, које сада припадају оним земљама које су повлашћене у односу на њих. Како да се то постигне (некад се и деси неко пријатно изненађење, које даје наду сличну оној коју је Дон Кихот имао у борби против ветрењача) кад сваке зиме и лета слаби остају без својих најбољих играча?

Осуђени на сусрете с неатрактивним ривалима

Поред тога те мале земље су практично осуђене на то да се њихови најбољи тимови сусрећу с клубовима који нису атрактивни. Гостовање у Београду ИБВ и Ширака, евентуално Лудогореца из Бугарске или Слована из Словачке, Черноморца из Украјине или Дачије из Молдавије не може да изазове не само толико интересовање као кад би дошли Реал или Барселона, Бајерн или Манчестер јунајтед, него ни да се нешто и заради. Они су магнети који њиховим домаћинима донесу и добру зараду, а противнички фудбалери и тренери имају прилику да играјући против најбољих нешто и науче, да повећају, можда, и самопоуздање, јер могу да открију да се и то људи од крви и меса.

Пада у очи да савези тих земаља ускраћених, не за правду, него за исти спортски третман какав имају велики, ћуте као да сматрају да немају право да се боре за своје интересе. Нема инцијативе да та пасторчад Уефе поразговарају између себе о ономе што их мучи, да нађу заједничке интересе, па да и они кажу шта им не одговара, а шта би им одговарало.

А удружени имају и јаке адуте. Прво, од њихових гласова зависи ко ће да победи кад дођу на ред избори у Уефи. Друго, они су већина и без њих Уефа није општеевропска организација.

Овако ће јаз између великих и малих само да се продубљује. И не само што више ни у сновима нећемо видети Звезду као европског првака, Партизана као финалисту Купа шампиона, Војводину као тим који ће бити тврд орах, нишки Раднички као европско чудо и слично, него ћемо се навићи да нам машта допире до дуела с неким просечним француским, немачким, енглеским, шпанским или италијанским лигашем.