Фудбалски „синови ветра”

У фудбалу је навек било играча и тркача. Овај други, да кажемо, фудбалски израз усталио се као жаргон у погрдном смислу за оне који мање имају у глави а више у ногама.

Ретко би се који тренер, међутим, одрекао тркача-играча. Рецимо да су то фудбалери с урођеном вихорном брзином, коју користе сврсисходно и с лоптом и без ње. То су фудбалски „синови ветра”.

Citius: Низ длаку Борусији

На једног таквог је европски и немачки вицешампион Борусија из Дортмунда већ поносна иако га има тек неколико недеља. Знало се да је нападач из Габона Пјер Емерик Обемејанг (24), који је рођен у Француској, брз као муња, што се каже, аономад се сазнало да је бржи од атлетичара с Јамајке Јусеина Болта (26), светског рекордера и у дисциплини која је краљица „краљице спортова” – 100 м. Како то?

Борусија је на сва звона огласила да је њено појачање од 13 милиона евра, колико је плаћено Сент Етјену у којем је Обемејанг, некадашња нада Милана, играо у претходне две и по године, истрчао на тренингу 30 м за 3,7. Кад је Болт на Светском првенству у Берлину 2009. с 9,58 за 11 стотинки надмашио себе на 100 (његов био и претходни рекорд свих времена с Олимпијских игара у Пекингу 2008), првих 30 метара је претрчао за 3,78 (исто као и у „Птичјем гнезду”).Златну медаљу је узео и на Играма у Лондону прошле године с 9,63, што је други најбољи резултат икада, иако је првих 30 м прешао за чак шест стотинки спорије него на олимпијским стадионима у Берлину и Пекингу (3,84).

Ако се иде низ длаку Борусији, испада да је Обемејанг бржи на 30 и од неких претходних светских рекордера на 100. Кад је на Олимпијским играма у Сеулу 1988. Канађанин Бен Џонсон, првак света и светски рекордер из Рима 1987 (9,83), освојио златну медаљу с до тада невиђених 9,79, прве три десетине стазе је прешао за 3,8. Пошто се годину касније испоставило да је био допингован, одузети су му и знамења и рекорди. За победника у тој чувеној трци проглашен је онај који је као и у „Вечном граду” био други – Карл Луис. Легендарни амерички атлетичар је имао време 9,92. То је био и нови светски рекорд (као из Рима што је 9,93). Познат као спринтер коме старт није јача страна, првих 30 м је истрчао за 3,9.

Тек 11 година касније изједначен је несуђени Џонсонов светски рекорд. Американац Морис Грин је на такмичењу у Атини с 9,79 поставио ново најбоље време на 100, а првих 30 је претрчао за 3,81. За један стоти део секунде надмашио га је земљак Тим Монтгомери у Паризу три године касније, с 3,83 на првих 30. И овај је спринтер, међутим, платио данак узимању недозвољених средстава па су му 2005. поништени сви резултати после 31. марта 2001.

Следећи важећи рекорд – 9,77 (Атина, 2005) – остварио је Јамајчанин Асафа Пауел, који се ових дана суочава с озбиљним оптужбама за допинговање. Док се не види шта ће бити с њим, стоји и да је и он првих 30 м прешао за 3,83. Годину касније је још два пута трчао 9,77, затим је 2007. у Ријетију (Италија) поново оборио светски рекорд (9,74), а свој најбољи резултат – 9,72 – што је данас седмо најбоље време икада, остварио је у Лозани 2008, три недеље пошто је његов земљак у Пекингу поставио нову границу, коју је сам и срушио.

Волкот – светски првак на 100!?

Будући да је „Муња”, како је назван Болт, постаo симбол надљудске брзине, фудбалске „синове ветра” данас одреда упоређују с њим, што, ето, није пропустила да учини и Борусија. Док неком препреденом такозваном промотору или великој компанији с покровитељским претензијама не падне на памет да проба да организује непосредни судар најбржих фудбалера света с најбржим спринтером, па да видимо ко трчи у опанцима, а ко у обојцима, корњача ће бити бржа од Ахила.

Из најскорије прошлости остала су два упечатљива момента с фудбалских терена као доказ да има играча који би могли да се боре и за пласман у олимпијски или светски финале на 100. Прво – Тео Волкот (24), енглески репрезентативац, фудбалер Арсенала.

Његов лични рекорд на 100 је био 10,3, али је на мечу Лиге шампиона против Шахтјора у Доњецку ујесен 2010, у сезони када је с енглеским и украјинским тимом у групи био и наш првак Партизан, претрчао у спринту 100 метара просечном брзином од 36,7 км/ч. Испаљен као метак, прешао је то растојање за 9,9 и – довео госте у вођство (Шахтјор победио 2:1). С тим временом, рецимо, био би шести у олимпијском финалу у Лондону, а на последњем атлетском мундијалу, који је пре две године одржан у Даегуу (Јужна Кореја), узео би – злато (Јамајчанин Јохан Блејк победио с 9,92, Болт дисквалификован због погрешног старта).

На његову брзину није остао равнодушан ни бивши тренер Барселоне Ђосеп Гвардиола, који је једном изјавио да је овога тешко стићи и из пиштоља. Било је то после прве утакмице четвртфинала Лиге шампиона 2010. између Арсенала и шпанског шампиона на „Емиратима” (2:2). Волкот је смањио на 2:1 три минута пошто је ушао у игру, утрчавши на пас у шестаестерац као тане иза леђа бразилског левог бека Максвела.

Још 2009, на основу двогодишњих мерења, било је уочено да је Волкот најбржи у енглеском првенству. Резултати су објављени шест дана после Болтовог светског рекорда у Берлину. По тим подацима највећа брзина коју је достигао Арсеналов фудбалер била је 36,56 км/ч. Просечна брзина којом је јамајчански атлетичар пре три године грабио ка најбољем резултату свих времена јесте 37,58 км/ч, а највећа је постигнута на 65. метру – 44,72. Кад би Волкот трчао 100 м просечно 36,56 км/ч, с 9,85 би за два стота дела секунде надмашио британски рекорд који пуне две деценије држи Линфорд Кристи (Двејн Чемберс га изједначио на Светском атлетском финалу у Паризу 2002, али му је резултат поништен због допинговања).

Занимљиво је да је у том подухвату друго место заузео халф Сол Кемпбел, некадашњи енглески репрезентативац, коме је измерено 36,21 км/ч. Следили су Дидије Дрогба (Обала Слоноваче) и Фернандо Торес (Шпанија) с 35,84, Никола Анелка (Француска), Франсеск Фабрегас (Шпанија) и Ешли Кол (Енглеска) с 35,49, Гаел Клиши (Француска) и Вејн Руни (Енглеска) с 35,12, Стивен Џерард (Енглеска) и Робињо (Бразил) с 34,76...

Недостижни Линфорд Кристи

О Волкотовој урођеној брзини сведочи и то да је као 15-годишњак, 2004, поставио рекорд своје средње школе на 100 с 11,52. Тај резултат је одолевао седам година, а за стотинку га је надмашио Џошуа Вилок, данас спринтер енглеске јуниорске репрезентације, који је баш пре око месец дана остварио лични рекорд – 11,1.

Волкотов метеорски фудбалски развој у млађим узрастима Саутемптона, а онда и у првом тиму, који није промакао Арсеналу (уговор потписао на 17. рођендан, плаћен више од 9.000.000 фунти), примећен је и тако што је 2005. био међу три финална кандидата за најбољег британског младог спортисту године у традиционалном избору „Би-Би-Сија”. Остао је без признања (добио га 2006), јер је оно припало – спринтеру. Хари Ајкинес Арејтеј га је заслужио као први победник и на 100 и на 200 на светском првенству за атлетичаре до 17 година, које је 2005. одржано четврти пут, а домаћин је био Маракеш (Мароко). На краћој дистанци је трчао 10,35, што му је био лични рекорд (следеће године у Пекингу постао светски јуниорски шампион с 10,37), а сада је 10,08.

Поставио га је пре неколико дана на државном шампионату у Бирмингему, које је било и изборно за Првенство света у Москви (10-18. август). У финалу је био други, иза 35-годишњег Чемберса (10,04).

Најбоље остварење, међутим, виђено је у полуфиналу. Такође тамнопути Џејмс Дасаолу (25) испунио је А норму за окршаје на Лужњикима у руској престоници с 9,91, што је други најбољи резултат Велике Британије икада, а трећи европски (португалски Нигеријац Френсис Обиквелу с 9,86 узео сребро на Олимпијским играма у Атини 2004, а Линфорд Кристи с 9,87 злато на Светском првенству у Штутгарту 1993, док је с 9,91 победио на митингу у Викторији 1994). Дасаолу није трчао у финалу због страха од повреде, а није ни морао.

Вратимо се Волкоту. Арсеналов дугогодишњи тренер Француз Арсен Венгер једном је изјавио да је то најбржи фудбалер с којим је радио. Присетио се да је Волкот на тренингу 40 метара претрчао за 4,72, десетинку брже од свог узора Француза Тјерија Анрија. С тим временом би, рецимо, био испред Карла Луиса на две петине стазе у Сеулу. Колико је то брзо у фудбалу говори и то што је у дворани светски рекордер на 50 Канађанин Донован Бејли с 5,56 (Невада, 1996), а на 60 Грин с 6,39 (Мадрид, 1998).

Волкот је опасног конкурента могао да има у Рију Мијаићију (20), кога је Венгер довео у лето 2010. „Јапански Меси”, који се у једном интервјуу по доласку у лондонски тим похвалио да на 100 трчи 10,8 (азијски рекорд с 9,99 од 2007. држи Самјуел Францис, Катаранин нигеријског порекла, који је за стотинку надмашио Јапанца Кођија Ита из 1998), прослеђен је одмах у Фејенорд. У Арсеналу је одиграо два меча у Купу лигаша следеће сезоне. У јануару прошле године позајмљен је Болтону, а минулe сезонe Вигану.

Коњске снаге Кристијана Роналда

Има мишљења и да је најбржи фудбалер на свету Португалац Кристијано Роналдо. Немачки недељник „Шпигел” је то озваничио поткрај 2009. По његовим ондашњим мерењима Реалов ас у пуном спринту достиже брзину од 33,6 км/ч. Друго место је заузео Холанђанин Арјен Робен из Бајерна с 32,9, тек трећи је био Волкот с 32,7, а четврти нападач Манчестер јунајтеда и енглеске репрезентације Вејн Руни с 32,6. На петом месту се нашао тадашња Арсеналова звезда Холанђанин Робин ван Перси с 32,1.

Да брзину нико не може да му оспори, Кристијано Роналдо је потврдио у прошлој сезони у мадридском дербију с Атлетиком на стадиону „Сантијаго Бернабеу”. У противнападу је истрчао 96 м за 9,85. Кад је добио лопту са супротне стране, у пуном трку је погодио стативу. Под претпоставком да би 100 метара у том налету прешао за 10,26, био би, рецимо, на деоби петог места на последњем атлетском првенству света.

Док је „трошио” последњу годину у Манчестер јунајтеду, уочи одласка у Реал у лето 2009, постао је заштитно лице америчког глобалног произвођача спортске опреме „Најкија” за четири милиона евра (већ следеће године склопљен уговор до 2014. за шест милиона евра годишње). Мит о његовој брзини искоришћен је за рекламирање копачки у којима је играо тако што у видео-споту побеђује у трци с најбржим спортским аутомобилом на свету „Бугатијем Вејроном”, поносом немачког гиганта „Фолксвагена”, који кошта 1,2 милиона евра, има 1.000 коњских снага, а 100км/ч достиже за 2,9 секунде.

Подсетимо и да је Кристијано Роналдо лично од Болта добио савет како да повећа брзину кад је јамајчански спринтер, три месеца пре него што је поставио светски рекорд у Берлину, као велики поклоник Манчестер јунајтеда посетио тренинг омиљеног тимаприликом учешћа у ревијалној трци улицама енглеског града. Нешто раније те године „Муња” је јавно критиковао португалског аса да игра као девојчица, поручујући му да се по агресивности и фудбалској дрскости угледа на свог саиграча Рунија.

Рим 1987: 1.Џонсон, 2. Луис, 3. Бинић...

Некрунисани „краљ брзине” у нашем фудбалу Драгиша Бинић (51), члан Звездине генерације која је постала европски првак, сећа се да је у најбољим годинама на 100 трчао 10,5. С тим временом би био, рецимо, пети у чувеној трци у Сеулу, а „бронзани” на Светском првенству у Риму ако и оставимо Џонсона на првом месту. Јединог конкурента имао је у последњем првенству СФРЈ (1990/91). Беше то костарикански репрезентативац Ернан Медфорд (45), данас тренер Еспање у првој лиги Хондураса, а онда вихорни нападач загребачког Динама.

Бинић, који сматра да је у своје време неприкосновено најбржи фудбалер с лоптом био његов саиграч Дејан Савићевић, није остао равнодушан на вест која је дошла из кулског Хајдука пре нешто више од годину дана. Наш прволигаш се хвалио, као Борусија недавно, да му десни бек Бранко Пауљевић (24) на 100 трчи 10,4 и да је он најбржи фудбалер Европе, будући да је незванични светски рекордер Американац Марвел Вини (27), одбрамбени играч Колорада из Детроита, који је, бавећи се и атлетиком у средњој школи, постигао 10,39. Пауљевић, који је недуго затим прешао у Партизан, има тако седам стотинки слабије време на 100 од националног рекорда Слободана Бранковића (24. јул 1993).

Шта тек рећи за прослављеног аргентинског репрезентативца Клаудија Каниђу (46), који је због брзине и назван „Син ветра”. У своје је време, по неким подацима, на 100 трчао 9,98...

----------------------------------------------

Мексиканац Хавијер Ернандез најбржи на последњем мундијалу

На последњем светском фудбалском првенству, 2010. у Јужној Африци, измерено да је да највећу брзину постигао мексички репрезентативац Хавијер Ернандез, фудбалер Манчестер јунајтеда – 32,15 км/ч.

Хавијер Ернандез Мексико 32,15 км/ч

Аврам Пападопулос      Грчка      31,57

Констадинос Кацуранис       Грчка      31,5

Лукас Подолски    Немачка 31,5

Виктор Обина        Нигерија        31,1

Гонзало Игваин    Аргентина      30,93

Фелипе Мело Бразил    30,75

Лендон Донован    САД        30,31

Димитриос Салпингидис      Грчка      30,26

Асамоа Ђан    Гана        30,13

Ерик Чупо-Мотинг        Камерун 30,13