Не критикуј оглашиваче

У ,,Политици“ је 20. јуна објављена изјава америчке невладине организације Фридом хаус да демократизација у Србији напредује добро, али да је мало постигнуто у реформи медија.

Према овом извештају може се закључити да им највише смета правни систем који одржава државни утицај у медијима. На пример, од три фактора: економски (11), правни (9) и политички притисак (16), последњи је најгоре котиран.

Готово истовремено, објављен је налаз Европске уније да Србија није применила договорену стратегију, те да је квалитет наших медија испод очекиваног стандарда.

Све је то постало још актуелније због дуго очекиваног закона о медијима, чије усвајање можда неће ни бити објављено на неким од постојећих медија, као што је РТС, јер по речима њеног директора, јавни сервис неће опстати после августа без додатне (државне?) помоћи. А можда некима највише и смета то што још увек имамо медије, као што је РТС, у већинском власништву и под индиректним утицајем државе. Претпостављам да би, по мишљењу ових критичара и у складу са идеалима либералне демократије, Србија требало да иде стопама Америке или да копира скорашње потезе осиромашене грчке владе, која је укинула државно учешће у главним ТВ медијима и тако, бар номинално, драстично умањила конкуренцију комерцијалним медијима, како на пољу финансијских прихода тако и идејног утицаја.

Недавно најављени планови према којима код нас неће више бити наплаћиванателевизијска претплата можда и нису тако тешко оствариви, како то неки покушавају да прикажу. Али, највероватније је да се таква медијска политика неће постићи заменом прихода од претплате дотацијама из државног буџета, пошто њега и тако нема довољно за културно-информативне садржаје, него се на тај начин ТВ медији у ствари желе довести до тога да ће се морати, попут америчких телевизија, у потпуности преоријентисати на тржишне приходе, а највећим делом на рекламе и сличне комерцијалне програме. А што се тиче РТС-а, ако је не откупи неки од комерцијалних канала, могуће је да она стварно више и не опстане.

Да ли затварање државних медија и препуштање медијског простора само комерцијалним организацијама правилно одражава идеале демократије? Комерцијални медији у различитој мери балансирају између два главна извора финансирања: потрошача медија (али и других добара), с једне стране, и произвођача потрошних добара и сервиса који користе медијски простор да афирмишу своје производе или услуге код потрошача кроз закуп рекламног или спонзорисање пословно-информативног простора, то јест времена, с друге стране.

Али, и поред номиналне независности и слободе уредништва, ако неки медиј критикује произвођаче а тиме и закупце рекламног простора, у опасности је да буде изложен бојкоту закупљивача рекламног простора и финансијском губитку јер неће имати прилике да заради довољно од рекламног простора да би опстао на тржишту. Такав медиј (телевизија, новине) може бити осуђен на финансијску пропаст у конкуренцији са тржишно јефтинијим медијима, који афирмишу продавце и кроз рекламе и кроз уређивачку политику.

Дакле, комерцијални масовни медији, да би опстали на тржишту, морају успоставити извесни ниво аутоцензуре и тако не могу бити сасвим слободни јер су под прећутном, индиректном контролом привреде.

С друге стране, државу води парламент, који је, бар начелно, демократски изабран. Као таква, државна управа медијима је, начелно, најближи и најдемократскији израз воље бирача (тј. становника) једне државе. Према томе, медији под управом државе (или вишепартијске, парламентарне комисије) јесу бар начелно, ако не и суштински демократскији него тзв. либерални комерцијални медији који су ефективно више израз мишљења једне мање групе која управља привредом. С тим што, наравно, да би био више демократски, управни савет државно спонзорисаних медија не би требало да чине само представници владе већ и опозиције, пропорцијално саставу парламента.

Магистар економских наука, магистар информативне технологије, члан УЛУС-а