Феријев час историје поп музике

Специјално за „Политику”

Гент – „Хоћу да водим џез оркестар!”, можда је маштао млади Брајан Фери, слушајући као клинац британске „трад” саставе? Обележавајући четири деценије соло каријере, пожелео је да се врати у детињство: ангажовао је Колина Гуда, пијанисту и дугогодишњег музичког директора његовог састава (започели су сарадњу на свинг албуму „As Time Goes By”), да распише инструменталне аранжмане за неке од највећих песама из његовог соло и „Рокси мјузик” репертоара. Окупили су диксиленд састав, снимили албум „The Jazz Age” и кренули на светску турнеју, у оквиру које су гостовали на Гент џез фестивалу у Белгији.

Невероватно је како је овај музичар и даље виталан да публици стално пружа новог себе, интригирајући јавност исто колико и у време највећих успеха његовог легендарног бенда.

Првих пет нумера диксиленд састав изводи без Ферија. У постави је пет дувача, бенџоиста и бубњар, углавном седе главе, ветерани британске традиционалне џез сцене – неколико њих су раније били чланови реномираног острвског „The Pasadena Roof Orchestra”. Да не препознајемо мелодије „Avalon” и „Slave to Love”, помислили бисмо да је реч о неким хитовима из „Декаде џеза” – Гуд их је врхунски аранжирао, апсолутно поштујући диксиленд традицију. Фери се појављује на „Love Is the Drug” и најпре пева у пратњи ове екипе. Потом једногпоједног уводи електричаре: музика лагано клиза из диксиленда у свинг, а затим из свинга у поп. Бас гитара Тома Ветлија је централна боја ове промене.

На „The Same Old Blues” и „Over You” пред публиком је већ Фери на каквог смо навикли. Пратеће певачице Боби Гордон и Џоди Скентлбери увијају се око њега, и гласовима и телима. Визуелни доживљај заокружује трећа дама, Черис Офусо-Осеи за бубњевима. Фери је у форми, пева лако и шмекерски води бенд.

Осим његових песама, у програму је, по обичају, низ сјајних обрада. „Back To Black” у сећање на Ејми Вајнхаус је лепо изненађење, а „Knockin’ On Heaven’s Door” очекивана: Фери је ухватио усну хармонику да ближе приђе Дилану, Оливер Томпсон публику части сјајним гитарским солом. Затим следи симпатичан инструментални диксиленд интермецо.

Фери је поново на бини у романтичној „Smoke Gets in Your Eyes”. Диксилендаши остају на сцени, „електричари” се придружују, боје оваквог оркестра успешно покривају разноврсне територије: „Crazy Love” је најбољи пример, спајајући светове Пола Енке и Вана Морисона. „Don’t Stop The Dance”, „A Hard Rain’s A-Gonna Fall” и „Let’s Stick Together” су прави избор за „лажни” крај. Са сваким тактом оркестар је жешћи, а публика разигранија. Томпсон се опет размахао, ту је поново Феријева усна хармоника, вокали се успешно пробијају кроз дувачку артиљерију.

На бис се враћају с још две обраде, сада потпуно у водама соула. „Hold On I’m Coming” прати гласни хор од пет хиљада људи под шатором. „Move On Up” нас оставља са правом поруком: као што је диксиленд био музика за плес у „Декади џеза”, песма Кертиса Мејфилда дефинише плес времена у ком су „Рокси мјузик” почели са радом (1970).

Уз час плеса, Фери је приредио и мали час историје популарне музике...