Нема бољих и лошијих генерација

Пораста запошљавања нема без пораста привредних активности и развоја привреде. То значи да мере државе усмерене на запошљавање неће бити подстицајне ако послодавцу нови радник не треба. И ако и онај који је већ запослен стоји поред машине без посла. Међутим, то што послодавци и у таквој ситуацији запошљавају старије раднике са искуством, па и оне у пензији, може се објаснити тиме што је реч о радницима који су, с обзиром на своја стручна знања, у неким ситуацијама готово незамењиви.

Ја сам, рецимо, тражио технолога за рад у једној мојој фирми и прво смо запослили младог човека без радног стажа. Мислили смо да ће временом стећи потребна знања. У томе нисмо успели и зато смо му помогли да нађе посао на другом месту, а ми сад преговарамо с једним технологом старијим од 50 година, с великим радним искуством, који ће одмах моћи да се укључи у производњу. Тако смо се још једном уверили у то да наш школски систем не даје довољно почетног знања да би млади могли одмах да раде.

Мени је као послодавцу због неких наших нових производних програма био потребан електричар и јављали су нам се млади без радног искуства. Они су имали дипломе електричара или електротехничара, али неки од њих нису знали основне ствари потребне за рад. Исто тако, готово да ми је била потребна веза да дођем до доброг бравара и онда су дошла двојица старијих(50-55 година) и ја сам не знајући кога да задржим задржао обојицу. И изузетно сам задовољан. Они имају радну дисциплину и пуно искуства, лако решавају проблеме с којима се суочавају током рада. Према томе, кад је реч о младима, морамо, нарочито у занатству, јачати њихова практична знања, а очигледно и мењати начин образовања.

Тешкоће са укључивањем младих у рад и производњу неки доводе у везу с њиховим наводним генерацијским особинама, јер „нове генерације нису као оне некадашње“, што, наравно, нијетачно; нема бољих и лошијих генерација него свако животно доба има својих предности и мана. Млади имају више енергије и снаге не само у физичким него и интелектуалним активностима, њима су ближе нове технологије итд. Данашњи млади, међутим, почињу да раде у друкчијим околностима него некадашње генерације. То су околности када послодавац нема довољно посла или има проблема с пласманом својих производа. Зато се дешава и да плате касне или буду умањене. У таквим ситуацијама и запослени се друкчије односе према својим обавезама јер су свесни да је реч о послу који, нарочито ако је о младима реч, не задовољава њихове амбиције. Наравно, код пензионера су те амбиције мање. Овде имам у виду пензионере у радном односу, а не оне који раде на црно. А они ће пре него млади радити и на црно.

Али на све ове проблеме са запошљавањем не можемо гледати као на генерацијске, јер они произлазе из застоја у развоју привреде због чега је и „колач” од којег треба задовољити потребе здравства, школства, културе, администрације... исувише мали. Мада то на први поглед изгледа противуречно – пут ка решењу проблема видим у смањивању обавеза послодаваца према држави. И у увођењу прогресивног опорезивања, тако да веће плате буду више опорезоване.

Смањивање обавеза послодаваца према држави није никакав њихов себични интерес чији је циљ достизање великих профита. До профита треба доћи, али ако је разлика у износима између бруто и нето дела плате све мања онда послодавац није стимулисан да запошљава нове раднике него је, напротив, заинтересован да их запошљава на црно. Према томе, ако би ниво захватања био смањен и ако би био усклађен са висиномзарада, онда бисмо могли да очекујемо и пораст запошљавања.Али не само на основу доласка страних компанија јер, рецимо, Фијат, који прави велики извоз, не запошљава више од две хиљаде радника, што је кап у мору наше незапослености. Кад је о запошљавању реч, решење проблема јесте зато у стимулисању малих предузећа. Порески однос према фирми која има запослене треба да буде много повољнији него према оној која их нема. Запошљавање бисмо том мером веома стимулисали и верујем да бисмо брзо доспели испод црте од 20 процената незапослених. Јер ако би сваки послодавац, а укупно их је више од двеста хиљада, запослио само једног радника, онда би и проблем с младима без посла био знатно блажи.

На примедбу да би смањена захватања из фондова послодаваца довела до нових мањкова у државној каси, могу да кажем да би пораст броја запослених довео до супротног резултата, јер запослен човек даје држави као потрошач и утиче на укупан пораст привредних активности.

Председник Уније послодаваца Србије