Хрватска у ЕУ, Срби без станова

Један од главних проблема избеглих и прогнаних Срба из Хрватске била су њихова насилно одузета станарска права. У БиХ и другим републикама бивше СФРЈ станови су враћени или компензовани, то се није догодило једино у Хрватској.

Хрватска се оглушила о Резолуцију 1120 Савета безбедности УН од 14. јула 1997. којом су била потврђена права свих избеглих и расељених особа на повратак у њихове домове у којима су становали пре избеглиштва. Затим је 29. јуна 2001. године у Бечу потписан Споразума о сукцесији којим је одређено да ће се домаће законодавство сваке од држава сукцесора примењивати једнако на лица која су била држављани СФРЈ и која су имала таква права без дискриминације по било ком основу. Након тога, донесена је, 31. јануара 2005, Сарајевска декларација којом су се министри надлежни за питања избеглица и расељеног становништва у БиХ, Хрватској, Србији и Црној Гори договорили да ће се приступ припадајућим правима, укључујући смештај, осигурати на поштен и транспарентан начин. По овој декларацији решени су проблеми станова у БиХ.

Уместо да испоштује преузете обавезе Хрватска је још 2003. године  донела Програм стамбеног збрињавања који није представљао супституцију за одузета станарска права. У Хрватском сабору усвојено је више дискриминаторских закона који су били у функцији етничког чишћења Срба. Тако је 15. јула 2008. усвојен Закон којим су станови одузети прогнаним Србима и даровани другим особама, углавном избеглим Хрватима из БиХ или учесницима рата.

Влада Србије је 2009. године донелаnon-paper у коме се посебно истиче да се избеглицама врате одузета станарска права или изврши правична компензација. Овим документом упознато је више од 80 земаља али, нажалост, Хрватска није позитивно реаговала. Да би скренули пажњу ЕУ на ове проблеме, 104 избегличка удружења и око 70.000 избеглих и прогнаних Срба из Хрватске потписало је петицију са захтевом да, пре затварања Поглавља 23, Правосуђе и темељна људска права, Хрватска у склопу пријема у ЕУ испуни преузете обавезе и врати одузета станарска права или изврши њихову компензацију.

У јануару 2010. Савет Европе је усвојио резолуцију у којој је земље чланице позвао да обезбеде повратак станова и остале имовине избеглим и расељеним лицима. Резолуција је изгласана на основу извештаја Данца Јергена Поулсенакоји је истакао да је у БиХ до 2003. године процес повратка имовине или станарског права добрим делом завршен, али да и даље многе препреке коче потпуно спровођење процеса реституције. У документу се изражава забринутост за трајни повратак већине од 300.000 расељених Срба, док су, с друге стране, унутрашње расељени Хрвати (260.000) и Хрвати из БиХ (120.000), одавно збринути.

Недавна изјава хрватског вицепремијера Невена Мимице да ће бити враћена одузета станарска права или извршене правичне надокнаде вратила је наду да ће неправда учињена Србима из Хрватске коначно бити исправљена. Додуше, време је учинило своје, многи носиоци станарског права нису међу живима, али остали су чланови њихових породица који би морали бити правично обештећени. Током целог периода прогнани и избегли Срби били су углавном подстанари док је неко други користио њихову покретну и непокретну имовину. Изјава вицепремијера могла би се тумачити и као „исправљање криве Дрине“ јер је ЕУ прихватила да је станарско право власничко, пошто је доказано да станови нису били поклон државе већ су запослени годинама уплаћивали одређени проценат месечне зараде у стамбени фонд. Избеглим и прогнаним Србима најпре су одузета станарска права на основу одредаба закона бивше СФРЈ по којима носилац губи станарско право уколико у стану не борави дуже од шест месеци. Овај пропис није се, међутим, односио на Хрвате с територије бивше Српске Крајине или на хрватске избеглице из БиХ и са Косова и Метохије, с апсурдним образложењем да су они своје домове морали да напусте под присилом, док су Срби, наводно то учинили добровољно. На овај начин Србима је одузето око 40.000 станова.

Председник Асоцијације избегличких и других удружења Срба из Хрватске