Рингишпил

Тридесет првог јула 2013. изронио је као из бајке или изашао из неке ташмајданске пећине – коњаник. Простор је напуштен од људи због врелине која је напала град. Kоњаник је прошао поред зграде РТС-а, рушевине у Абердаревој, између Руске цркве и Цркве Св. Марка кроз сам центар града, поред ретких радозналих, али изненађених пролазника. Момци у униформама специјалаца ишли су на Ташмајдан, збуњено су као и грађани посматрали; изгледало је да су хтели нешто да га приупитају, али је човек из вестерна хладнокрвно овлаш дотакaо обод шешира у знак поздрава и као кроз прерију одјахао ка Немањиној улици... Имао је, наводно, неке важне послове тамо да обави... Али су га спречили у његовом науму.

Као да се дешава некад, а не сад. Ат, и то на врелом асфалту... Све је налик дечјој игри.

Током овог термидора, месеца топлоте, потврђује се као нежна алузија да ни деца, ни политичари не знају колико се излажу опасности. Деца, кад се пењу на рингишпил, а политичари када је у питању освајање власти. И на једном и на другом месту развија се осећање чудесне снаге, заврти се у глави, занебеса; све може да потраје, али мора једном да се заврши.

Рингишпил је омиљена тема филма, романа, песама... али се неретко дешава да се дечја игра због зарђалих шрафoва претвори у трагедију. Прича се понавља, управо се срушио један рингишпил. Вероватно направљен давно, давно. Власник, како је уобичајено, нема дозволу за рад. Срећа у несрећи: деца су овог пута само лакше повређена.

Власт, знано је, опчињава. Опстанак на власти често зависи од механизама које покрећу ретори; зависи и од вештине учесника у двобоју и аргумената, као што се то дешава овог лета.

Николић, Вучић, Дачић… У позадини Суљо који се кратко и јасно огласио, мирни Вељо, за кога у његовој Атеници веле да никад није био тиши, и ини. Излишно је наводити актере, довољно су познати и углавном су тема како озбиљних аналитичара тако и својих највернијих и најпоузданијих следбеника, али и користољубаца и букача.

Не изгледа као да се нагло пада с власти, тако да оборени политичари не виде разлог да буду узрујани или потиштени. Немају повода за то, судећи по информацијама које, изгледа, још нису допрле до таблоида, да је још пре месец дана једна госпођа министарка помињала могућност да оде на сигурно место као амбасадор у, рецимо, Лисабон...

У атмосфери усијаној од сунчеве јаре, неки одлазе са степеница власти, други остају, нови долазе. То је нова посада која ће одсад крманити судбином земље.

Деци треба купити млеко... Хлеб је управо појефтинио, али не сваки, само хлеб „сава”. Има других врста хлеба, два па и пет пута скупљих од овог сиротињског због којег вас обузима сажаљење... За један евро може да се купи килограм парадајза и паприка. Да ли је срећа већа ако још остане за килограм краставаца?

С друге стране демагошке јадиковке јесте свет тајкуна који сеже, наравно, до Девичанских острва, призори и ликови као из шпанских сапуница, поједини осиони директори јавних предузећа који су дозлогрдили Богу и људима, па и самом потпредседнику Владе Александру Вучићу.

Као из нестварног света, попут оног усамљеног јахача на оседланом коњу, требало би, како се проносе вести, да се појави светска фаца Доминик Строс-Кан, финансијски експерт, некада министар финансија Француске и председник ММФ-а. Већ на први помен човека који изгледа као магнат или диригент, књижевник, гитариста или као плејбој, јавиле су се алузије на последњи његов сексуални скандал и вероватно би могло да уследи указивање на, по Фројду, „недостатак психичке елаборације“.

Превагу, засад, има добродушно и површно мишљење да је тешко преобразити безбојни свет.