Кратковидост клубова

Петар Раденковић, некадашњи репрезентативац Југославије (освајач олимпијског сребра 1956) и легендарни голман шампионског тима Минхена 1860, за „Политику” каже:

– Да сам власник клуба, да имам могућност да одаберем једну личност коју бих довео, било да је играч, тренер или нешто друго, определио бих се без размишљања за Улија Хенеса. Захваљујући њему Бајерн је данас најздравији и најбољи клуб на свету, осваја трофеје и ствара профит, за разлику од многих великих клубова који су у дуговима. Ето, колико вреди један способан човек.

Пошто живи у Минхену наглашава да оптужница против Хенеса због утаје пореза нема никакве везе с његовом стратегијом вођења Бајерна. Он је, без сумње, пример човека који зна како се клуб води ка заради и трофејима, што данас мало коме полази за руком у свету. Негде има трофеја, другде зарада, а сведоци смо да и уз пехаре често иду дугови. Код нас има и кратковидости клубова, који због данашњег ситног успеха жртвују своје дугорочне интересе.

Раденковић, до пре пет година члан Међународне комисије нашег фудбалског савеза, каже да велики спортски системи и клубови не могу да нам покажу који путем би требало да кренемо, имајући у виду наше економске и друге прилике, али да из сваког таквог примера може нешто да се научи и примени:

– Не треба упоређивати наш фудбал с осталим земљама, јер се он свуда прилагођава државном систему. Проблем је што код нас, ни у земљи, ни у фудбалу, немамо систем. То се види на сваком кораку. Рецимо, пре неколико дана сам кренуо у једну продавницу коју сам тражио пола сата, иако су ми дали адресу. Јер нити је негде писало име улице, нити су зграде нумерисане. У фудбалу бисмо, за почетак, могли да означимо пут којим ћемо ићи ка другачијој организацији клубова, јер ово како данас изгледа, поготово Звезда и Партизан, то је тотални распад система.

Раденковић се прикључује честиткама нашим омладинцима за успех на Европском првенству у Литванији. Пошто с њим разговарамо на тему клупског фудбала, надовезује се на закључке с недавног округлог стола Министарства омладине и спорта, где је констатовано да нико, па ни држава, неће моћи да помери клубове с мртве тачке док се не утврди шта је њихова својина:

– Још се вртимо око тога шта је Партизаново, а шта Звездино, и чија су они својина. Заблуда је да њихова имена имају тежину, јер оне који се интересују за њих занима само то да ли су стадион и земља у њиховом власништву. За наше клубове би, иначе, најздравији начин организације било акционарско друштво. Али, тек онда кад прецизно сазнамо чиме клубови располажу.

Некадашњи златни олимпијац и члан управе Звезде Душан Маравић, који је годинама радио у Фифиним и Уефиним форумима, сматра да је срж проблема наших клубова у руковођењу:

– Успех наших омладинаца не би требало да нас завара, поготово кад говоримо о клупском фудбалу којим смо сви разочарани. Сваке зиме се обећава ршум на лето, а онда лето дође, одиграмо једну-две утакмице усред лета док се озбиљни клубови загревају, па онда опет чекамо следеће лето. Овде се фудбал игра већ сто година. Није могуће да су Партизан, Звезда и Војводина на репу Европе, да су заборавили да играју фудбал. Немогуће је да нису профитабилни. Зато сматрам да је проблем више у руковођењу, у недостатку компетентних људи, а мање у спортском делу клуба. Има мишљења да би клубови који негативно послују требало да иду у стечај, да играчи играју за сендвич и чај, па кад се клубови опораве да опет буду професионалци. Треба и то узети у обзир.

Маравић сматра да је један од наших проблема то што „нам не пада на памет да користимо туђа искуства”:

– Имамо велико искуство из Фифе и Уефе, не говорим ту само о себи нити у овим годинама желим да се намећем, али сви ми који смо нешто били у фудбалу ваљда имамо право да дајемо савете. Земља још није у Европској унији, али фудбал јесте, као члан Уефе. Сведоци смо да у фудбалу можемо да освојимо Европу. По мени, генерални секретар ФСС Зоран Лаковић је човек који представља тај пут трансформације, који се креће у европским круговима. Наш проблем је у нашем дворишту, овде треба нагазити, овде треба заоштрити у неким стварима, а не чекати да нам нареде из Ниона. Нису проблем Уефа и Фифа. Код нас су проблем људи, поштовање статута, правилника, што и даље сумњамо у то да они који се питају раде ни по бабу, ни по стричевима. Мене, као љубитеља фудбала, занима да нам се национални шампионат распламса, да трибине буду пуне, да публика аплаудира добрим потезима. А не да викендом уз помоћ даљинског управљача наш човек иде у Лондон, Манчестер, Милано, Минхен, Барселону, Мадрид...

Сутра: Привредна друштва у друштву без привреде