И Запад се допинговао, зар не?

Већ више од две деценије многи спортски посленици са Запада, посебно из Немачке, захтевају да се пониште још ненадмашени светски рекорди које су осамдесетих година поставили атлетичари и атлетичарке из Источне Немачке (Демократска Република Немачка) и осталих земаља иза „гвоздене завесе”, прво због сумњи, а затим и због доказаног систематског допинга.

Пре два дана, међутим, свет је сазнао захваљујући „Зидојче цајтунгу” да су у исто време спортисти са Запада, а посебно из Савезне Републике Немачке систематски допинговани уз подстицај или бар благослов власти.

„Зидојче цајтунг” објавио је детаље извештаја „Допинг у Немачкој од 1950. до данас” који су после дугог истраживања по многим архивима сачинили истраживачи Универзитета „Хумболт” које је предводио Гизелер Шпицер.

Извештај још није публикован, јер су многи актери живи, чак и активни у спорту, а у „Зидојче цајтунгу” објављена су имена само неколицине преминулих учесника спортског хладног рата...

Сада се може очекивати да новине и на територији Западне Немачке пронађу жртве систематског допинга сличне Хајди Кригер, синониму нехуманог источнонемачког спортског пројекта. Кригерова је 1986. освојила титулу првакиње Европе у бацању кугле, а 2000. године сведочила је на суду о „експериментима” који су на њој вршени као – Андреас Кригер...

Андрејкино упозорење

Вештачки изазвана промена пола (Кригерова се 1997. подвргла операцији промене пола), тешка обољења јетре и других виталних органа су цена која се мора платити за систематски допинг и на Истоку и на Западу, а извештај Универзитета „Хумболт” подсећа да је Трећи рајх, током Другог светског рата систематски допинговао немачке војнике амфетаминима и тако парирао противницима који су се храбрили вискијем, ракијом или вотком.

У извештају, који има 800 страна, према „Зидојче цајтунгу”, наводи се да је допинг као средство за побољшање брзине, снаге или концентрације и појачање жеље за победом започео већ крајем четрдесетих година и то у фудбалу, а први успех који је, наводно, остварен уз помоћ метамфетина „первитина” (данас познат као „спид”) била је победа над мађарском „лаком коњицом” у финалу Светског фудбалског првенства 1954.

И следеће финале на Светском првенству, у Енглеској 1966. када су изгубили од домаћина (4:2), играли су под утицајем забрањеног психостимуланса ефедрина, а то је утврђено на основу досад непознатог писма нашег земљака др Михаила Андрејевића, председника Медицинске комисије Светске фудбалске федерације, новим генерацијама познатијем као Андрејка – човек који је водио нашу фудбалску репрезентацију у Монтевидео на Прво првенство света у фудбалу 1930. Андрејевић је у том писму тврдио да су тројица играча западнонемачке репрезентације у узорцима урина узетим за антидопинг контролу имали врло јасне трагове ефедрина.

Прокоп се залаже за откривање свих имена

У извештају се наводи да је 1961. тренер Борусије из Дортмунда Макс Меркел наређивао својим играчима да користе „первитин” и то им је вероватно помогло да освоје друго место у шампионату, међутим изгледа да се са систематским допингом као тајном државном политиком почело тек почетком седамдесетих година.

Наводно је у то време један неименовани министар унутрашњих послова рекао: „Наши спортисти требало би да имају исте услове и подршку као и њихове колеге из источног блока”. Речено – учињено. Савезни институт за спорт (БИСП), основан 1970. године, преузео је улогу „центра за истраживање допинга” будући да је био подређен Министарству унутрашњих послова. У њему су се, преносе и све велике светске агенције, државним новцем финансирала истраживања потенцијалних стимулативних средстава која би могла да побољшају спортске резултате, међу којима су били анаболички стероиди, естроген, тестостерон, који је узгред променио живот Хајди Кригер, затим еритропојетин, познатији као ЕПО...

У извештају се помиње да су тестови вршени и на деци, да је Јозеф Кеул (умро 2000. године) предводио „истраживачки тим” у Фрајбургу, а да су слични спортско-медицински центри постојали и у Келну и Сарбрикену. „Зидојче цајтунг” тврди да су западнонемачки спортисти на Олимпијским играма у Монтреалу 1976. године примили око 1.200 инјекција „беролазе” и тиоктацида да би побољшали своје спортске могућности. Чињеница је да се они у то време нису налазили на листи забрањених средстава, али то је у то време била и сврха „науке” и у Источној Немачкој – да се увек буде корак испред антидопинг контроле. То је, дакле, системски и систематски допинг и не би требало сумњати да ће о западнонемачком допингу бити много речи у годинама пред нама.

Наводно је министар унутрашњих послова у једној електронској поруци написао да је „велики интерес да се комплетно истражи и рашчисти допинг прошлост у оба дела Немачке”, а председник Атлетског савеза Немачке Клеменс Прокоп се заложио да се открију сва имена умешаних у допинг, а поготово оних који још имају везе са спортом...

---------------------------------------------------------------

Једна нација, две земље, сличан допинг систем

Истраживачи с Универзитета „Хумболт” у Берлину сматрају да систематски допинг у СР Немачкој није био одговор на чудесне резултате које су почели да постижу спортисти ДР Немачке, који су први пут самостално наступили на олимпијским играма 1968. године (Зимске у Греноблу, Летње у Сијудад Мексику).

До тада, тачније 1956, 1960. и 1964. две Немачке учествовале су на олимпијским играма са заједничким тимом под црно-црвено-жутом заставом са белим олимпијским круговима (1948. ниједна Немачка није добила позив за Игре у Лондону, а 1952. у Хелсинкију учествовала је само Западна Немачка) и ако је већ тада неко користио допинг логично је било претпоставити да је и онај други сазнао за то.

По стицању олимпијске самосталности ДР Немачка је одмах постала спортска велесила, иако је имала само 17.000.000 становника. У Мексику 1968. на дебију са 25 медаља (једну мање од СР Немачке) заузела је шесто место, а у Минхену 1972. са 66 била је већ трећа иза СССР (99) и САД (94), али испред својих комшија, који су освојили 40 одличја, иако је – сада се зна – у то време Савезни институт за спорт увелико радио на допингу.

На укупно, или боље речено, на само пет летњих игара (бојкотовали су Игре у Лос Анђелесу 1984) источнонемачки спортисти освојили су чак 409 медаља (153 златне, 129 сребрних, 127 бронзаних), а на шест зимских на којима је далеко мање спортова и дисциплина 110 одличја (39, 36, 35) и по њима су десета најуспешнија земља свих времена. На летњим тек у Пекингу 2008. Кина им је преотела десето место...