Трубач од храстовине дочекује сабораше

Гуча – Миладин Лекић из Шљивовице код Ужица целе године дељао је двојицу трубача од храстовине, који у почетку бејаху трупци од 2,6 метара, пречника метар и по. Најпре моторном тестером, затим мањим алаткама дрводеља је тражио лик предводника будућег храстовог оркестра, и трубачи дочеклије постављени су ове седмице пред капију народног села „Броћића авлија”, недалеко од главне саборске позорнице у Гучи.

– Ту ће и остати. Од Лекића који је некад био лимар а има невероватан дар за вајање, наручио сам цео оркестар од дрвета и већ на овом сабору, овде пред нама, почеће да ствара и басисту од храстовог пања који има метар и по у пречнику – каже за „Политику” Милош Броћић, сувласник ресторана у старом српском стилу, који може одједном да угости 1.500 душа.

Док се гости 53. сабора још загревају, а оркестри тек пристижу у Гучу, двојица храстових дочеклија плене пажњу и сећају на време кад је, у социјалистичко доба, овај сабор био највећа смотра самоуких вајара и сликара у СФРЈ.

Милош Броћић и његов рођак Радојица, њихово шесторо деце, други сродници и суседи, укључени су у велики породични посао. Опремили су велико народно свратиште у коме, кад је пуно, послугу чини чак 60 конобара и још 50 радника. У мноштву вајата, ашчиница од тесане грађе или трпеза под небом, Броћићи су сместили и нови чардак у коме ће, на висини, да буде распоређена нека врста музеја посвећеног свим досадашњим победницима Гуче – до сада их је 23. По разним положајима у авлији биће размештени и трубачи које ће следећих година издељати Лекић, пошто му је само за једног потребно шест месеци.

Цене у „Авлији”, за почетак, гласе: јагњетина 1.300, прасетина 1.000, порција купуса 290, пиво од 140, домаћа ракија 100, кафа 90 динара. Важе до четвртка и подложне су промени, јер овај ресторан ради само 10 дана у години и има посебну рачуницу. Милош Броћић каже да су, очекујући главни талас гостију, спремни да у две пећи и на два мангала у року од три сата испеку 20 прасића и јагњади, дакле да увек понуде вруће печење. Месо набавља у Чачку, поврће, као и сви Срби, купује на зеленој пијаци, а ракија је домаћа, његова.

Могу ли све навике и обичаји домаћина и гостију сабора да опстану кад Србија уђе у Европску унију?

– Мораћемо да се боримо да тада сачувамо нека права. То су морали да раде и Немци, па су им дозволили оно што сам недавно видео у ресторану у Карлсруеу, да у кафани пеку погаче и неке колаче. Слично сам сретао у Француској и Италији. Ми идемо у сусрет европским стандардима, али морамо да задржимо нешто наше. Јер, у свету нигде не постоји оволика слобода као на сабору у Гучи, нигде оволико демократије, без радног времена и забрана. Многи гости из Европе управо због тога долазе на сабор, музика им је најлепши додатак на ту слободу – истиче Броћић.

Занимљив је и коментар блогера који се на интернету потписао као Иван из САД, и своје штиво поставио испод једног текста о Гучи:

„Фестивал у Гучи треба да грми, тутњи и дроби 30 дана и ноћи, тако да сви имају времена да виде, доживе и осете шта је Србија. Да је то српска слобода! Оно што се ради у Гучи не дозвољава се у Европи и Америци, било би 20.000 полицајаца и камере на све стране. Српска слобода је уникат и нигде је на свету нема. Замислите да наиђу полицајци и кажу: гасите цигарете, не пијте пиво, пазите масно, забрањено дрпање, забрањена гологузија без дозвола. Зато Европа и свет могу само да сањају о слободи човека. Србија је слободна душа, зар не чујете сада трубе у ушима и калашњиков како пичи.”

Гвозден Оташевић

-----------------------------------------------------------

Флаша „кока-коле” напуњена љутом ракијом

Туристички водич „Монтенегро турса” Раденко Ћурчић довео је у Гучу, пре неколико година, аутобус са 24 угледна француска новинара. Одмах су се сјатили на пијацу у Гучи и одушевили кад су видели флашу „кока-коле” напуњену љутом ракијом, коју је један сељак донео на продају. Сматрали су да је реч о неком новом бренду који ће тек да освоји свет, не слутећи да је наш човек, по навици, усуо своју препеченицу у праву амбалажу која му је дошла под руку.