Шошкић: Склонио бих полицију и редаре

Поводом инцидента који се догодио после реванш утакмице трећег кола квалификација за Лигу шампиона између Партизана и Лудогореца (0:1), када је навијач скинуо играчу капитенску траку с руке, разговарали смо с некадашњим асовима „црно-белих”. Легендарни чувар мреже Милутин Шошкић, капитен Партизана у финалу Купа шампиона 1966, на почетку каже:

– Да би било реда у било којој области, па и у спорту, држава мора да има законе и људе који ће да их спроводе. Код нас се они који доносе законе сликају с навијачима и тако им дају значај. Рецимо, Вучић се састао с њима, што је за њих само још један плус. Партизан и Црвена звезда су могли да купе бар по два квалитетна играча за новац који су дали за казне. Ово су последице деведесетих. Увезли смо хулиганизам из Енглеске, али немамо Маргарет Тачер да га искорени. Очигледно је да неко у сукњи мора да донесе решење, пошто су ови у панталонама доказали да то нису у стању.

Шошкић каже да би, да се он пита, „склонио са стадиона и полицију и редаре, а вође навијача поставио на атлетску стазу, да они одржавају ред”:

– Али, да знају да ако се десе било какви инциденти они иду у затвор 10 до 15 година.

На питање како је било у његово време, каже:

– Капитен би требало да буде десна рука тренера, преко кога ће овај да спроводи своје замисли у дело. Он мора да има ауторитет. Ми смо сами бирали капитена. То је обично био најстарији или најбољи играч. Али, то су била друга времена, неки другачији односи и другачије понашање. Тада се волела и држава и клуб. А, како то данашњи навијачи воле клуб? Да ли је љубав исказана новцем који клуб мора да плати због њих за казне…

Голац: У моје време живели смо слободно

Некадашњи ас „црно-белих” Иван Голац о „случају капитенска трака” каже:

– Оно што је некада било нездраво, данас је нормално. Некада смо лопове, битанге и шљам називали правим именима, а сада је онај који украде велики новац способан или бизнисмен. Нажалост, поново се бавимо последицама, а не узроцима. Зна се ко је и због чега стварао овакве навијачке групе. Они који доносе законе не могу да буду у спрези с њима. Зато су последице веома озбиљне. Јер, они манипулишу и медијима. За мене, као играча и као тренера, навијач је увек био светиња. Међутим, никада се није дозвољавало да они уђу у клупске просторије. Живели смо слободно, пролазили једни поред других, разговарали, дружили се. Ово је девалвација морала и интелекта. Погледајте само како се долази до диплома. Па, нама ни школе више неће бити потребне. Живимо у трагикомедији, као заморчићи светског тренда.

О времену кад је играо и кад је капитенска трака представљала част, Голац изјављује:

– Капитен се посебно ценио. Али, другачији је био и однос с навијачима. Бодрили су нас и кад смо губили. Јасно је да су криви и клубови. Никада неће решити проблем због веза или спрега у систему. Ово што се ради је борба с ветрењачама. Зато је и гледање фудбала данас бесмислено, јер је то изгубљено време које може да се искористи на много бољи начин.

Радовић: Зачарани троугао

Бивши прослављени играч Партизана, а касније и фудбалски функционер Лазар Радовић нам је рекао:

– Имам утисак да се данашњи тренери удварају играчима, а играчи навијачима. Заиста не разумем зашто се ово десило, али то је последица укупног стања у друштву. Фудбал је само његов део и док не променимо стање у друштву, не можемо ни да се надамо да ће у фудбалу бити боље. Као да смо у зачараном троуглу.

О томе шта је некада значио капитен, а шта данас, казао је:

– Да би неко носио капитенску траку морао је то и да заслужи. Често је морао да брани ставове клуба, чак и у ситуацијама у којима се они разилазе с мишљењем играча. Данас је то сасвим другачије.