Неуспех елита

Волфганг Шојбле је недавно у неколико великих европских новина објавио чланак под насловом ,,Нећемо немачку Европу”, како би оповрговао тврдње да Немачка прижељкује водећу улогу у Европској унији. Шојбле је, уз немачку министарку рада, последњи „Европљанин” западнонемачког типа у кабинету Ангеле Меркел. Он је све друго сем ревизионисте који намерава да пресече све везе Немачке са Европом и тиме разори темеље стабилности у послератној Европи. Он је свестан проблема, чијег повратка сви Немци треба да се плаше.

После оснивања царства 1871, Немачка је заузела фаталну, донекле хегемонијалну позицију у Европи, коју најбоље описује Лудвиг Дехио: „Преслаба да њоме влада, а прејака да се у њу интегрише.” Све то је утабало пут ка катастрофама 20. века. Захваљујући успеху европског уједињења ни подељена, а касније ни уједињена Немачка није могла поново да падне у исто искушење. У њеном најбољем интересу јесте да се у овом погледу ништа не промени. Али, није ли се ситуација променила?

Волфганг Шојбле реагује на тренутну опасност. Управо је он тај који гура Меркелин тврди курс стварајући пукотине које прете да растуре европско језгро. Он је тај који се у клубу министара еврозоне опире захтевима „земаља прималаца” за променом политике. Најновији пример јесте спречавање настанка банкарске уније која је требало да учини заједничким трошкове ликвидације банака.

Шојбле не одступа ни за јоту од канцеларкиних упутстава да се немачки грађани смеју оптеретити само кредитним гаранцијама које финансијска тржишта увек захтевају, а због отворено пријатељске „политике спаса” и редовно добијају. Инсистирање на овом курсу укључује наравно и помоћ грчким малим и средњим предузећима од 100 милиона евра, које је недавно богати ујак из Берлина подарио свом намученом рођаку из Атине.

Чињеница је да Ангела Меркел Француској и земљама југа намеће спорну кризну политику, док јој куповином еврообвезница Европска централна банка пружа неопходну подршку. Истовремено Немачка пориче одговорност за катастрофалне последице, коју она преузима вршењем – како молим? потпуно нормалне – хегемонијалне улоге. Помислимо само на грозну незапосленост младих на југу Европе као једне од последица преваљивања терета штедње на најслабије карике неког друштва.

У овом контексту, порука „Нећемо немачку Европу” не изгледа баш најбоље. Формално гледано, одлуке у Европском савету доносе се једногласно. Међутим, Ангела Меркел, као само један од 28 чланова овог савета, непоколебљиво заступа националне интересе или оно што под националним интересом сматра. Немачка из своје доминантне економске позиције извлачи користи све дотле док европски партнери не посумњају у немачку приврженост Европи. Тако је и Шојблеов чланак, барем тако мени изгледа, одговор на незадовољство других земаља чланица ЕУ, које је изазвано двоструком игром немачке владе.

Упркос ставу Француске и земаља у кризи, све изолованија немачка влада у име наводно наизбежног тржишног императива форсира строгу политику штедње. Упркос чињеницама, она сматра да све државе чланице еврозоне могу саме да одлучују о својим буџетским и економским политикама, а у случају нужде би уз помоћ кредита из „фондова за спас” требало да саме „модернизују” и учине конкурентнијом своје државе и економије.

Ова фикција суверенитета јесте удобна позиција за Немачку, јер је тиме као јачи партнер поштеђена негативних ефеката које због њене политике трпе слабије чланице ЕУ. Марио Драги је још пре годину дана упозоравао: „Није легитимно, а још мање економски одрживо када економска политика једне земље угрожава целу монетарну унију.”

Морамо стално да понављамо: субоптимални услови, под којима данас функционише еврозона, последица су непотпуне политичке уније. Стога решење не лежи у пребацивању проблема на плећа држава у кризи. Октроисаном политиком штедње не могу се елиминисати економске неравнотеже унутар еврозоне. Отклањање или барем ублажавање ових разлика на средњи рок могла би да донесе усаглашена фискална, монетарна и социјална политика. Да би избегли опасност да нас овај пут одведе у неку врсту технократије, морали би да питамо грађане шта они мисле о демократском језгру Европе. Волфганг Шојбле то врло добро зна.

Европска политика упала је у замку, коју је Клаус Офе тако беспоштедно илустровао: „Уколико не желимо да одустанемо од монетарне уније, институционална реформа, која опет изискује одређено време, са једне стране је неопходна, а са друге непопуларна.” Зато политичари који се надају реизбору, овај проблем гурају под тепих. У процепу је пре свих немачка влада која је својим деловањем одавно преузела одговорност за целу Европу. Она је такође и једина која може да пружи подстрек за одлучни корак напред, за шта мора да добије и подршку Француске. Није реч о ситницама, већ о пројекту у кога су у последњих више од пола века највећи европски државници улагали све своје снаге.

Шта са друге стране значи „непопуларно”? Када је неко политичко решење разумно требало би да га подрже и демократски бирачи. А када ако не пред предстојеће парламентарне изборе? Све друго је повлађивање и забашуривање. Потцењивање бирача увек је било грешка. Сматраћу историјским неуспехом политичких елита у Немачкој ако и даље наставе да затварају очи и да се понашају као да је све у реду и да кратковидо ценкање око ситних слова у уговору представљају као одговор на све проблеме.

Уместо тога, оне узнемиреним грађанима, пред које до сада није изнето ниједно важно европско питање, треба да кажу истину. Оне морају да офанзивно воде једну неизбежно поларизујућу расправу о алтернативама, од којих ниједна није бесплатна. Оне такође не смеју више да ћуте о негативним последицама прерасподеле које „земље даваоци”, у свом дугорочном интересу, на краћи и средњи рок морају да прихвате као једино конструктивно решење кризе.

Знамо одговор Ангеле Меркел – умирујуће изврдавање. Изгледа да њеној званичној појави недостаје свака нормативна суштина. Од избијање грчке кризе у мају 2010. и изгубљених покрајинских избора у Северној Рајни и Вестфалији, она сваки свој корак подвргава опортунизму опстанка на власти. Мудра канцеларка провлачи се од тада са јасним ставом, али лишеним суштине. И током њеног другог мандата она се својски трудила да Бундестаг поштеди сваке контроверзне теме, а о пажљиво одстрањеној европској политици не треба трошити речи. Она зна да одреди дневни ред, јер се опозиција плаши да би када би инсистирала на европским темама била самлевена маљем „дужничке уније”. И то од људи који понављају све као папагаји када уопште имају нешто да кажу.

Европа се налази у ванредном стању, а политичка моћ припада ономе ко одлучује о томе које ће се теме расправљати у јавности. Немачка не стоји на ивици амбиса, већ срља у њега.

Неуспех елита? Свака демократска замља има политичаре какве заслужује. А од изабраних политичара очекивати неко понашање које одудара од рутине јесте заиста нешто неуобичајено. Срећан сам што од 1945. живим у земљи којој нису потребни хероји. Не верујем ни у реченицу да личности стварају историју, у сваком случају не у потпуности. Знам само да постоје ванредне ситуације у којима је моћ перцепције и имагинације, храброст и спремност на преузимање одговорности појединца, оно што чини разлику.

(5. август 2013.)

Избор и превод Мирослав Марковић