Између Алаха и Америке

Повезани феномени екстремистичке и терористичке радикализације у исламском свету и насиља које га у различитим видовима већ дуже потреса и разара, као и исламистичких претњи Западу, поглавито оличеном у САД, теме су које практично више уопште и не силазе с насловних страна штампаних и ударних емисија електронских медија.

Самим тим, оне изазивају велико интересовање најшире јавности, у чему наша није изузетак. Овакво интересовање, али још више изукрштани и противречни интереси, а онда и пропагандна разних формалних и неформалних светских центара моћи, уз не увек довољно познавање битних чињеница и одсуство стрпљења да се с њима озбиљно и одговорно суочи, робовање идеолошким предубеђењима, као и склоност понављању уврежених стереотипа, довели су до приличне појмовне и вредносне збрке и лутања у приказивању, објашњавању и тумачењу онога што се обично уопштено подразумева под исламом.

Многима је најлакше да плиму исламистички обојеног насиља припишу самој природи исламског учења које, наводно, подстиче на обрачун са свима и свим иноверним и другачијим, уз претпостављени нижи просечни културни ниво муслиманских друштава.

Оваква једностраност с муслиманске стране изазива некритички одбранашки дискурс о исламу као религији мира и толеранције, коме је свако насиље, сем евентуално одбрамбеног, начелно страно, тако да се тероризам мора сматрати последицом погрешног тумачења Курана и неисламском заблудом.

Ваља без околишења рећи да исходиште актуелне исламске радикализације и терористичког насиља у име ислама не треба тражити у природи исламског учења – иако у Курану, за разлику од Новог завета, има немало изричитих позива на обрачун с неверницима.

Нису ли, упркос тој разлици, током историје у име хришћанства проливена мора крви, док, с друге стране, тероризам, сем сасвим изузетно, није карактеристичан за прошлост ислама.

Џихад јесте, као и крсташки ратови. Терористичко изрођавање, поготово оно самоубилачко, наказно је чедо наказних модерних времена.

Премда је реч о вишеструко сложеном сплету околности, па је свако једноставно и једнозначно објашњење неминовно и непотпуно, рекло би се да је на правом путу био Жан Бодријар кад је феномен међународног исламистичког тероризма системски објаснио као процес лучења антитела из организма агресивне савремене глобализације коју исламски свет доживљава као вестернизацију, односно американизацију, као нови крсташки рат.

А чиме се муслиманске заједнице, као слабије, које никад нису постале дубински секуларне, могу супротставити крсташима до „асиметричним ратом”, односно нерегуларним џихадом? Да се, којим случајем, планетарно спроводи некаква исламска глобализација, не треба сумњати да би се антитела појавила у облику антиисламског тероризма.

Кад још савремени „крсташи” – од Авганистана и Сомалије, преко Ирака, Босне и Косова, до Либије и Сирије – објективно садејствују с најрадикалнијим исламистима верујући да их могу некажњено инструментализовати у функцији неких својих себичних циљева, шта очекивати сем њихове даље радикализације?

У јеку рата за обарање Муамера Гадафија, идеолог и лидер Ал Каиде египатски доктор Завахри позвао је своје борце да се обрачунају с безбожником из Триполија, али да никако не забораве свети рат против америчких крсташа и израелских циониста.

Гадафија су заједнички оборили, али други део поруке нису и никада неће заборавити.