Ивана Шпановић, од операционог стола до трона

„Какво изненађење. Имала сам здравствене, стомачне проблеме током сезоне и у јуну и у јулу нисам могла да тренирам, па сам имала само две недеље да се вратим у тренинг. Веома сам задовољна како сам завршила сезону. Морала сам да верујем у себе и то је разлог што сам успела да данас поставим државни рекорд. Техника ми није била перфектна, али имала сам добру брзину и то је разлога за овај сјајан резултат” изјавила је у недељу Ивана Шпановић за сајт 14. светског атлетског првенства у Москви после финала у скоку удаљ у којем је освојила бронзану медаљу, прву за нашу атлетику на светским шампионатима, скочивши 6,82 метра.

Због тих проблема наша рекордерка пропустила је наступ на Купу Европе, отказала је учешће на Медитеранским играма, а била је веома, веома близу и од одустајања од Светског првенства...

Драматична 24 часа

Колико је ситуација била озбиљна речито објашњава њен тренер Горан Обрадовић:

– Ситуација је била изузетно озбиљна. Буквално у 24 часа је морало да се реши да ли ће на операциони сто. Све је почело у Ослу на Дијамантској лиги. Гледао сам ТВ пренос и видео да нешто није у реду, поготово кад је пропустила трећи скок... Прво се сумњало на напад слепог црева, касније су преглед магнетном резонанцом и снимак ултра звуком показали да је реч о цисти величине стонотениске лоптице. Ишли смо и у Лондон, наређено је да три недеље не сме ни да мрдне. Дилема је била операција или покушај да се циста разбије пилулама, а на срећу последњи снимак је показао да је циста пукла сам од себе. Још два дана Ивана је мировала, а онда три недеље пред Првенство Балкана почела је да тренира. Мислили смо да нема ништа од Светског првенства, а на Првенству Балкана скочила је 6,76 м. Због тога смо се усудили да одемо у Москву...

Епилог је већ, како је на дочеку рекао председник Атлетског савеза Србије, уписан златним словима у историју српске атлетике.

– Доживела сам свој сан. Тек сада када сам стигла у Србију почела сам да верујем да сам заиста постигла овај историјски успех. Коначно ми се ове сезоне десило нешто лепо. Мој резултат и медаља су успех мог тим, мој лично и успех Србије, јер је моја држава ових година пуно уложила у мене, а да за узврат није ништа тражила. Мислим да је ово одличан начин да јој се одужим – рекла је 23-годишња атлетичарка новосадске Војводине, поникла у зрењанинском Пролетеру под надзором искусног Јанија Хајдуа, који је пре много година тренирао и њену мајку Весну, спринтерку и скакачицу удаљ.

Овогодишња сезона је почела добро. Тренер Обрадовић и Шпановићева били су задовољни резултатима. Чинило се да су проблеми остали за њима, поготово што је потпуно санирала последице прелома кости у стопалу због које је морала да одустане од дебија на светским првенствима у Даегуу 2011. и због којег је на Олимпијске игре ишла тек да не изгуби „контакт” са великим такмичењима и да покуша да се пласира у финале. Успела је, у финалу је била 11. и то јој је улило наду да ће 2013. бити њена година.

– Добро се припремила за сезону такмичења у дворанама – била је то сезона из снова све до Европског првенства у Гетеборгу на који је отишла с новим државним рекордом од 6,73 метра. Ишли смо на злато. Толико је била спремна. Али у Гетеборгу је добила тровање храном, са свим последицама које иду уз то, па је пето место са 6,68 било више него успех. Ако томе додамо и повреду квадрицепса кад смо се вратили са припрема у Португалији (истина, брзо је прошла) јасно је да судбина није мазила Ивану. Али неко гледа на све то... Све то постало је небитно после успеха у Москви – додаје Горан Обрадовић, који ради са Иваном Шпановић од 1. марта 2010, када се из Зрењанина преселила у Нови Сад. – Јани Хајду ју је створио. Он је ударио темеље њеним резултатима, а моје је пре свега било да јој помогнем у брзини и развоју. Јани нам и даље помаже саветима.

На реду лов на седам метара

Површан поглед указује да су пехови са повредама успорили израстање Иване Шпановић из светске јуниорске шампионке (Бидгошћ, 2008) у велику сениорску шампионку, будући да је тек у недељу у Москви за четири сантиметра поправила свој државни рекорд из 2010. али Горан Обрадовић тврди да то није баш тако:

– У доба сазревања лакше се постижу врхунски резултати. Ивана их је постизала као млађа јуниорка и јуниорка, а сви њене резултате пореде са Рускињом Дарјом Клишином и заборављају да је она годину дана млађа и да је имала годину дана „форе” и у њој је прескочила седам метара. Од тада није битније напредовала. Потребно је три, четири године да се ти јуниорски темељи слегну. Ево и Бланка Влашић је од последње јуниорске медаље до прве сениорске „чекала” четири године. Поред тога сада знамо пут, како да избегнемо повреде, сада смо паметнији и тај флуид између тренера и такмичарке боље функционише – сматра Горан Обрадовић.

То би у наредним годинама требало да резултира новим медаљама. У првој години олимпијског циклуса који ће се завршити на Играма у Рио де Жанеиру Ивана Шпановић је освојила светску бронзу, до Олимпијских игара одржаће се два европска и једно светско првенство на отвореном, исто толико шампионата у дворанама и још много великих такмичења, али ни ова сезона још није завршена.

– Мислила сам да ћу имати времена да прославим медаљу, јер сам у плану имала само митинг „ДекаНејшн” 31. августа у Француској на којем ћу наступити као репрезентативка Балкана. Међутим, одмах после успеха у Москви стигли су ми позиви за митинге Дијамантске лиге у Стокхолму и Цириху. Не могу да их одбијем, изгледа да ћу морати да одложим славље – рекла је Ивана Шпановић.

Наравно, после успеха у Москви, логично питање новосадском тандему је када ће пасти граница од седам метара.

– Ту границу као изазов има у мислима свака скакачица у даљ. Нама је од почетка сарадње био циљ медаља на великом такмичењу, европском и светском, и радили смо тако да на највећим такмичењу скочи највише. У Москви је Ивана то учинила. Прескочила је 6,82 и освојила медаљу и то неупоредиво више вреди од неког скока од 7,20 на неком неважном митингу. Скок преко седам метара је циљ број два и волео бих да га Ивана постигне на неком од наредних великих такмичења. Мислим да није реално да то оствари на ова три митинга до краја сезоне јер после великог успеха долази до емотивног пражњења... Али све је могуће – размишљао је наглас Горан Обрадовић.

Ни власница медаље коју је наша атлетика чекала од првог светског првенства 1983. није била ништа одређенија:

– Сада желим да прескочим тих седам метара... То не могу да обећам, али и та граница сигурно ће пасти једног дана...

------------------------------------------------------------------------

Успео „скаутинг” тренера Обрадовића

– Осамнаест година сањао сам да неки мој атлетичар освоји светску медаљу, али коцкице се све до овог пута нису слагала онако како сам желео. У Москву је Ивана дошла растерећена било каквих захтева за високим пласманом, а добар рад током јесени и зиме није нестао упркос паузама због повреде и болести. У квалификацијама у верио сам се да може далеко да скочи, али бавио сам се и што би рекли кошаркаши „скаутингом” и гледао остале такмичарке. Посматрао сам их и током загревања уочи финала и видео да ни оне које су имале скокове око седам метара нису у најбољој форми. Мој задатак је био да је уверим да има шансу и она ју је искористила у петом скоку – каже Горан Обрадовић.

Додатни аргумент била је наша застава испред које је седео током финала и коју јој је додао да прослави прву медаљу за нашу атлетику и да свако зна одакле долази.