Неграђански рат у грађанској Србији

Соња Бисерко је Свето „НВО биће” које је на челу Хелсиншког централног комитета. Програм „Пешчаника” се састоји од „јаловог и бесмисленог менталног терора” произведеног од стране „разноразних овисника о дневним дозама песимизма”.

Ово нису напади националиста на проевропске снаге или коментари анонимаца на интернету, већ примери из све прљавијег рата речима који се у дубоко подељеној Другој Србији разбуктао овог лета.

Друга Србија је назив за невладине организације и активисте који су се деведесетих супротставили политици Слободана Милошевића. Нажалост, неки од најгласнијих актера су критику српског зла претворили у клеветање српске културе и историје. То је допринело маргинализацији грађанских снага у Србији, мада њихов утицај у Бриселу и Вашингтону није био мали.

И после пада Милошевића, сукоби и сумњичавост између представника „две Србије” често су паралисали политички живот. Упркос многобројним покушајима, „Трећа Србија” је остала политичко мртворођенче.

Прва јавна сукобљавања унутар Друге Србије су почела убрзо после 5. октобра, што се поклопило са значајним кресањем западних донација. Убиство Зорана Ђинђића, који за живота није био омиљен међу грађанским активистима, довело је до краткотрајног примирја.

Нове поделе и сукоби, овог пута праћени личним увредама и клеветама, били су везани за отворену подршку челника неких невладиних организација режиму Бориса Тадића.

Ипак, до прве велике ескалације неграђанског рата у грађанској Србији дошло је поводом кампање „белих листића”. Успех овог позива на бојкот прошлогодишњих избора, иза кога су, између осталих, стале Весна Пешић и „Е-новине”, значајно је допринео победи напредњака.

Мета неких од најпрљавијих напада у новом „сукобу на левици”, коме се још не назире крај, постао је Теофил Панчић, колумниста „Времена”, који се усудио да јавно критикује „беле листиће”.Панчић пише да је годинама био изложен претњама, увредама и иживљавању. „Док је све то долазило од ’деснице’, ствар је била макар предвидива и човек се могао тешити тиме да то ионако ’иде у рок службе’… и да се, уосталом, од те менталне структуре ништа боље није ни могло очекивати.”

„Довољно је, међутим, било да изразим своје ревизионистичко инокосно мишљење поводом једне релативно тривијалне ствари (’бели листићи’ & co.), па да на „Е-новинама” прођем кроз готово исти третман, и то у неколико наврата: најпростачкије могуће увреде, петљање у стварни и имагинарни приватни живот, бизарне клевете и конфабулације...”

Сукоб се недавно претворио у прљави рат свих против свих. Формални повод је однос према Александру Вучићу, који је у свој програм уткао кључне идеје и циљеве Друге Србије. Ипак, кулминацију представља прошлонедељни обрачун „Пешчаника” и „Е-новина”, омиљених гласила грађанске опције, који су заузели супротне ставове о политичкој трансформацији најмоћнијег човека у земљи.

„Пешчаник” је претенциозни и сувопарни интернет портал који је израстао око радијске емисије коју води Светлана Лукић, аналитичарка која догађаје у Србији увек посматра кроз црне наочаре, док нескривено таблоидне „Е-новине” уређује понекад духовити, понекад отровни Петар Луковић, бескомпромисни enfant terrible српског новинарства.

Марко Матић, један од уредника „Е-новина”, хвали Александра Вучића јер је „успео да велики део Србије, који је био на националистичким, антиевропским позицијама, преведе на проевропске позиције”. Матић чак даје подршку ауторитарним тенденцијама унутар нове власти: „Мислим да за ову фазу демократског развоја, у којој се сада налази Србија, важи нека врста просвећеног апсолутизма, који је чак и користан. Управо то води у правцу демократизације.”

Најближи Луковићев сарадник пише и о ,,крвавој бајци с ’Пешчаника’” и „империји пресахлих пешчаних мозгова” за које су „Е-новине преко ноћи постале бастион четништва”. Он критикује некада пријатељски портал јер није спреман да изађе из „кутије деведесетих година”.

Ни друга страна није остала дужна. Мирјана Миочиновић, професорка која је 1991. године дала отказ у знак протеста против Милошевићеве ратне политике и постала једна од икона Друге Србије, сматра да је Луковић „преузео на себе изградњу царског пута” за Вучића.

„Ви, међутим, не само да немате опреза већ сте изгубили сваку меру у подршци коју му пружате и то на један врло первертиран начин”, пише Миочиновић у јавном писму објављеном на „Пешчанику” у коме се позива на двадесетогодишње познанство са уредником „Е-новина”.

Луковић је старој пријатељици одговорио текстом „Ако вам је Бисерко добра, онда ништа”. Он свој однос према Вучићу објашњава прагматичним слоганом Денг Сјао Пинга – „Није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве”. Успут се подсмева слогану „Пешчаника” – „Ако вам је добро онда ништа”, који је постао кредо грађана који верују да Србија представља непоправљиво мрачно и лоше место.

Мало ко је поштеђен у обрачунима који тресу политичку опцију која као да губи тло под ногама. Неке од најотровнијих стрелица су резервисане за Чедомира Јовановића, донедавно велике наде Друге Србије. „Е-новине” пишу да лидер ЛДП-а води „фараонски начин живота” и да је „једино што је Чедомир до сада коренито променио – конто на свом банковном рачуну”.

Обрачун између некадашњих сабораца је већ произвео мешавину неверице и злурадости у евроскептичним круговима у Београду и забринутост у медијима у региону, где су ауторитети из Друге Србије одавно постали главни тумачи српске стварности.

„Грађанска Србија (је) у прилично дубоком аутизму, још увек раби истрошене матрице и никако да озбиљно поради на себи. Против делатне дискусије нико нема ништа против, она је, штавише, више него добродошла овом заосталом друштву”, пише Бранка Тривић, новинарка Слободне Европе. Она констатује да су се „ружне свађе и хајкање” – „обележене позивањем на истомишљеништво и фатвом ако оно изостане” – ,,срозале на пaланачки ниво”.

Факултет за медије и комуникације