Вршњаци у болници

Болница је кућа згуснутих судбина! Био сам кратко на очној клиници, због старачке катаракте, напасти која је спопала скоро сваког другог мог вршњака.

Вршњаке сам постепено заборављао током последњих шездесет година. А сад сам напросто задивљен. Док лежимо у чистим креветима, до касно у ноћ слушао сам исповести тих људи изморених животом. Они су сажимали своје судбине. Чак и кад их нико ништа не пита.

Тек, из њих као са извора потече исповест. Многи су провели по деценију две у Европи, од Француске до Русије. Један је са бушачима нафте био у Габону. Други је бушио воду у Либији.

„Чим шикне вода, направи се оаза!“ Сад их муче катаракт или мрежњача. Схватио сам да је дуги живот тим старцима дао лепоту мудрости. Разумео сам да људи код нас не знају племенитост животних порука које стари људи носе у себи.

Болничко исповедање судбина мојих вршњака и нешто млађих стараца не ограничава се само на посао који су радили. Један од њих двапут исприча како је био жењен лепотицом из другог народа, али брак је пукао јер није могла без литре ракије на дан.

Други је својим златним рукама зарадио читаво имање, али му је син запао у дугове... Оде иметак. Соба на то живне: „Како запао у дугове? Зар то мож’ у тако велике дугове?“ Може, објашњава отац: запао у рђаво друштво. Везао се за њих. Они лицемери му ласкају, он плаћа туре, велике, дубље од џепа.

Не љути се на сина, него на пропалице које су га урнисале. Наш најбољи говорник, незаустављиви ретор, сипа историјска и политичка имена.

Један га инжењер, задивљен, пита: „Откуд ти то све знаш и памтиш?“ Други пацијент вели: „Видиш да је прочитао гомиле књига.“ „А не”, брани се говорник, „у животу нисам прочитао ниједну књигу.“ Општа неверица. Сви мисле да је то још једна шала благоглагољивог мајстора живе речи.

***

Због операција, очна клиника окупља само нас баке и деде. Али једне вечери дође ми млад човек. И он носи завој на оку. Саша Војиновић, донео ми поздраве од Радована Влаховића из Новог Милошева.

„Откуд ти међу нама старијима од шездесет?“ Он је ловац и страдао је у лову на фазане. Његов пријатељ подигао сачмару на фазана. Сачма груну ка фазановим ногама. „И ја видим“, каже Саша, „како сачма фазану тресну о ноге, фазан остао без ногу, а једна сачма се одбије од кости и улети ми у око.“

Сад је ту на очној. Али изгледа неће му вадити сачму. Мирује у очном ткиву. Око ње је израсла опна, олово га не трује.

Штогод сам чуо ту на очној, испуњавало ме је дивљењем према лекаримa, офталмолозима. Видео сам у њима истинске геније. А мој хирург, др Синиша Бабовић ме је освојио још и ведрином свог духа.

Стекао сам ново искуство с лекарима. Дају ми инфузију. Анестезиолог ми иглом убризга анестетик, у горњи капак, па у доњи. Забрекне ми све око десног ока...

Ево и доктора Бабовића. Необично младолик и озбиљан. „Ево, сад ћу да почнем!“ „Хвала.“ Што је операција даље одмицала, био сам више без стрепње. Није било болова. Баш као што то описују коментатори у новинама.

Кад је прошло око две трећине операције деси се за мене право чудо. Био је укључен радио у операционој сали. Певао је неки добар певач. Мој хирург му се у један мах талентовано придружи. Обузе ме олакшање и радост. Мој оператор је певао!

Значи, прошло је оно најосетљивије. Мој јунак је приводио крају оперативни захват.
Рекао сам му кад су ми подигли прекривач са главе: „Страшно сте ме обрадовали кад сте запевали!“

„Ах“, засмеја се доктор, „могу ја још више!“

Размишљам ових дана о тој младој генерацији која нам је стигла: душе им нису згрчене. Нису испуњени страхом нас старих џимрија. И воле посао који раде. Само им га треба дати.