Апсурдистан

„Апсурдистан” је наслов романа Гарија Штајнгарта, у енглеском оригиналу објављеног 2006, а у српском преводу 2012. године. Ова „урнебесна трагедија” прати доживљаје у Америци школованог сина руског криминогеног тајкуна, који, безнадежно заљубљен у чари Њујорка, у намери да се докопа свог Елдорада и свог изгубљеног раја, завршава у бившој совјетској републици претвореној у пакао симулираног грађанског рата.

Да би симулација била што веродостојнија, наиме, тај рат производи истинске масовне жртве и колоне избеглица, који скупо плаћају игру својих диктатора, својих „бораца за демократију” и њихових прекоокеанских спонзора, удружених у заједничком, да не кажем „злочиначком” „пројекту” привлачења пажње белосветских медија, с коначним циљем додатног богаћења војноиндустријских магната „једине преостале суперсиле” извлачењем новца америчких пореских обвезника.

И врхунац гротеске – тај рат није, како се неупућенима чини, изазван због апсурдистанских резерви нафте. Напротив – уприличен је зато што је откривено да су нафтне резерве исцрпљене!? Његово избијање, тако, није последица координиране акције нафташког и војног лобија, него војни лоби нафташки користи као димну завесу.

„Сироти” нафташи се, тако, испостављају као колатерална штета. И то је књижевно пророчанство које ће се – ако већ није – и у ономе што називамо „стварним светом”, у догледно време испунити.

Аутор Штајнгарт, Американац јеврејског порекла рођен у совјетској Русији, беспоштедан је у прављењу лакрдије од своје две домовине, баш као и од народа ком припада. Ништа блажи није ни према другим народима и другим државама. Његовој разузданој, суровој пародији подвргнути су све и сви – од пантагруеловског главног јунака, па до последњег епизодисте. Резултат – конгенијална раблеовско-гогољевска бурлеска без позитивног јунака.

Нажалост, за Апсурдистан у ком живимо овакав роман је претерано интелигентан да би био бестселер.

Ту, међутим, апсурду није крај. Апсурднија од те чињенице је основана претпоставка да се – чак и када би ову књигу прочитао и разумео и последњи становник планете – свет заснован на манипулацији и лажи не би променио. Белосветски лобији и медији би наставили да производе ратове, а локални диктатори и „борци за људска права” би наставили да им служе.

У српском Апсурдистану ова књига, такође, није нарочито читана. Рејтинг у књижарама не успева да јој подигне ни чињеница да Штајгарт балканске ратове из деведесетих година прошлог века експлицитно наводи као образац по коме се, преко леђа локалног, масакрираног становништва, и преко џепова пореских обвезника доминантних земаља, воде и водиће се медијски произведени ратови.

И не само да је не читају „народне масе”. Не чита је ни „елита”.

Јер да су је прочитали, „прогресивним” српским књижевним „бардовима”, надам се, не би пало на памет да лупетају о ратовима као феномену прошлости и о крвопролићу које се овде догодило као о анахроном трипу локалних примитиваца, с којим, „велики свет”, је ли, нема ама баш ништа. Што би се рекло – ни лук јео, ни лук мирисао.

Или је јесу прочитали. Али се, свесни да књиге не могу изменити свет, праве да нису. И везују коња где им ага каже.

Читај: заузимају своје место у игранци коју ће наставити да воде страни спонзори, домаћи „левичари” на капиталистичке и „националисти” на мондијалистичке батерије.

„Европа нема алтернативу!”