Рокенрол ураган под пуним месецом

„Ниси планирао да идеш на Нила Јанга? Е, има да идеш, и да ми купиш једну мајицу са Лудим коњем!”, убеђивао ме је пријатељ. Пристао сам због мајице – сетио сам се колико сам година чекао да набавим оригиналну мајицу са „Лајв ејда” („Ова мајица спашава животе!“), коју нисам купио на лицу места. На путу кући, пала ми је друга ствар на памет – када оверим Нила Јанга, на листи ће остати још само Том Вејтс...

Пун месец над Штутгартом, једини пут на целој европској турнеји. Дан када Јанг не воли да наступа – од лунарних сила штитиће га свод хале Ханс-Мартин Шлејер. На тераси друштво ужурбано испија пиво: дуге седе косе, избледеле тексас јакне, кожне панталоне и чизме ругају се добу ајподова и врелом летњем дану на измаку.

У сали, осам алхемичара са белим мантилима и перикама, уз механичаре са наранџастим прслуцима и шлемовима, полако постављају познату сцену. На звуке „A Day in the Life”, велике посвете Битлсима, механизација диже карго сандуке и на бини се указују кулисе огромних Фендер појачала. Откривају се и два видео бима, у облику примитивних телевизора. Уз „четири хиљаде рупа у Блекбурну, Ланкашир” на сцени се појављују Нил Јанг и Крејзи Хорс: став мирно и руке на срцу, слушамо немачку националну химну!

„Love and Only Love“ нас поздравља свим врлинама ове екипе. Крејзи хорс (Френк „Пончо” Сампедро – гитара, Били Талбот – бас, Ралф Молина – бубњеви) мељу из све снаге у средњем темпу („Не можеш победити две гитаре, бас и бубњеве”, записао је једном Лу Рид), Јанг вришти као да га деру, дисторзирана гитара цеди исконски блуз. Одмах и чиста хипи порука – љубав побеђује мржњу. Класик „Powderfinger“ и, касније, „Sedan Delivery“ су обавезне референце на плочу „Rust Never Sleeps” (1979), којом су дефинисали и свој звук, и инспирисали различите рок правце 80-их и 90-их.

Следи промоција новог албума. Најпре насловна песма „Psychedelic Pill”, о девојци која је Јанга опчинила плесом („сваки покрет је као психоделична пилула, коју не могу да набавим од доктора” – ето нама Јанга трезвењака!), а затим „Walk Like a Giant“, о изневереним сновима хипи генерације („били смо спремни да спасимо свет, а онда се време променило“). Другу песму одликује заразни звиждући мотив у размени са стихом „Желим да ходам као џин по земљи”. Дуга импровизација претапа се у класичну Крејзи хорс грмљавину: Јанг и Сампедро нуде звучни опис смака света, у кулминацији Јанг пробија мембрану Фендер кулисе и завлачи руку, као да хоће да извуче самог ђавола! За визуелни опис катастрофе брину се алхемичари, бацајући хрпе пластичних кеса које фен тера на бину. Када се бука стопи у један пискави тон, бина ће изгледати као њујоршко ђубриште по коме хода Змија Плискин.

Нова грмљавина стиже уз легендарну сцену са Вудстока, почетак пљуска и публику која скандира „Но Раин!” Цртеж Лудог коња иза музичара замењује лого голубице на гитари „Вудсток фестивала”, креће баладни блок. Најпре слушамо необјављену песму „Холе ин тхе Скy“, а затим Јанг остаје сам са акустичном гитаром. „Како људи могу да буду тако груби?” је кључна дилема песме „Human Highway“. Следи очекивана „Heart of Gold“: петнаестак хиљада посетилаца је удружено у тражењу „оне праве”. Певам и ја: размишљам колико ми је, као тинејџеру, ова песма била банална, и како сам превртао очима када бих је зачуо на плажи на Јадрану. Са животним искуством, она добија другачији значај, постајући сурово истинита. „Blowin' in the Wind“ је била на репертоару још на турнеји „Weld”, тада као снажан антиратни став за који је Јанг тражио помоћ бенда, уз ефекте сирена и бомбардовања. Данас му не треба ништа више од акустичне гитаре и усне хармонике: колико год био велики фан Боба Дилана, чини ми се да најбољу верзију његове кључне песме слушам ове вечери. Јанг пажљиво наглашава сваку реч и стих, дубоко нас убеђујући у све што говори.

Бенд се враћа за последњу мирнију ствар „Singer Without a Song“, за коју Јанг прелази на хонки-тонк клавир („угасите те вентилаторе, гласнији су од нас”, добацује механичарима), а по бини шета балерина са гитаром у коферу, „певачица без песме коју би живела”, подсећајући на оног чистача у споту „Harvest Moon”. До краја регуларног дела још 40-ак минута прже максималном снагом; чућемо и изврсну нову песму „Ramada Inn“, о пару који своди рачуне свог живота.

Док размишљам шта је остало неодсвирано, бенд је већ поново на сцени, а камера хвата слику месеца са натписом „Full Moon Hurricane”, у рукама једног фана. Била је то дискретна порука – креће „Like a Hurricane“, најмоћнија Крејзи хорс песма, још једна о љубавној жудњи. И ето га 20-минутни тур-д-форс: енергични драјв Молине и Талбота, Сампедро са Унивоx органом иза ацтечке птице са Пеаце татуом, јецање Јангове гитаре, трубадур чије срце гори... Пола века рокенрола у једном комаду. Излазећи из сале, сећам се тачно када сам први пут слушао „Wоодстоцк”, једне Мире која га ритуално пушта у мраку, њеног тужног погледа, и оног „Но Раин!“

Мајица је и на мени. Остао је још само Вејтс...

-----------------------------------------------------------

Док пишем ове редове, стигла је вест да су Нил Јанг и Крејзи хорс били принуђени да откажу последњих седам концерата на европској турнеји, пошто је Френк Сампедро лакше поломио руку. Да ли ће се у Европу икад више вратити?

Војислав Пантић