Закон против етике

Смрт здраве трогодишње девојчице после операције катаракте већ данима оправдано изазива лавину огорчених емоција у јавности. Ћутање није више могуће па су се институције здравственог система такође огласиле, свака на свој начин. Етички одбор Српског лекарског друштва саопштава да чека још података како би заузео став. Министарство здравља, као прву меру, забрањује рад приватној болници где је урађена операција а потом усмерава сумње према анестезиологу, кога приводи полиција. Приватна лекарска комора прави конференцију за новинаре где, кроз опис техничких детаља анестезије, нуди јавности своје виђење овог трагичног догађаја. Државна лекарска комора даће свој суд у јануару следеће године, када буде оформила органе. Удружење анестезиолога у отвореном писму апелује на уздржаност поводом случаја смрти трогодишње девојчице после операције. Ретки гласови који покушавају да укажу на системске разлоге ове трагедије су пригушени у узаврелом амбијенту беса и бола.

Али, из ове збрке контрадикторних саопштења и мера, многима није јасно шта се заправо догодило и зашто. И још важније, какве поуке треба извући како се овакве трагедије не би дешавале и у будућности.

Који је заправо низ околности и чињеница који су довели до овог фаталног исхода? Пођимо редом.

Министарство здравља тврди да приватна хируршка установа није била регистрована за очну хирургију па је то разлог затварања ове болнице. Такође, констатује да код оваквих интервенција, узрок смрти могу бити само проблеми са анестезијом а не компликације офталмолошке хирургије. Стога, у својим наступима министар здравља усмерава пажњу јавности на атест и квалитет апарата за анестезију у приватној болници. Посебно се запажа изјава министра да је у протеклом периоду затворено 89 приватних установа, што у контексту опште узрујаности имплицира локацију проблема.

Шокирана јавност, склона ауторитарном понашању, ове мере прво доживљава као олакшање и доказ да је кривац пронађен. Међутим, тужилаштво убрзо почиње да расплиће филм догађаја. Поред ухапшеног анестезиолога, пензионисаног лекара, почиње да се истражује и улога хирурга који је довео дете у ову приватну клинику. На изненађење многих, с обзиром на створени одијум према приватној клиници, испоставља се да је хирург запослен у престоничкој државној болници. И тек од тог тренутка почињу да се постављају суштинска питања и траже конкретни одговори.

Зашто је хирург довео дете у болницу која није адекватно опремљена за офталмолошку хирургију? Зашто није оперисао дете у државној болници где ради, и где по дефиницији има потребан и технолошки и кадровски ресурс? Зашто није упутио родитеље, ако већ желе да дете лече у приватном сектору, на поједине специјализоване офталмолошке приватне болнице које имају модерну опрему, искусне хирурге и доказане резултате? Да ли слични случајеви, када се догоде у државној болници, доводе до овакве реакције Министарства здравља и затварања установе? Ако приватна болница није била опремљена за очну хирургију, да ли су испоштовани савремени стандарди струке? Ако јесу, одакле је донета неопходна опрема за офталмолошку хирургију која иначе кошта око сто хиљада евра? Да ли је изнајмљена и од кога, са којим гаранцијама доброг функционисања? Или је можда "позајмљена" из државне болнице, што јесте злоупотреба државне имовине али је логичан наставак праксе седења државних лекара на две столице?

За оног ко иоле познаје законску регулативу српског здравства одговори су очигледни. Хирург је одвео дете у нерегистровану приватну болницу јер му члан 199. Закона о здравственој заштити омогућава да као државни лекар буде истовремено и приватник. Другим речима, да наплати у кешу оно што би морао у градској болници да уради за плату. Иако је стручна јавност годинама упозоравала на опасне последице, поменути закон којим се легализује конфликт интереса усвојен је крајем 2005. године. Ова законска норма се поново показала као катастрофално решење, и може се слободно рећи, као један од генератора несрећних случајева у српском здравству.

Озакоњење конфликта интереса у здравству има многе негативне последице. Ова одредба је очигледан узрок ниске продуктивности државног здравства у бројним специјалистичким гранама: зашто би службеник пре подне, када му ионако тече сигурна државна плата, давао услугу коју може легално да наплати после подне. То је конкретан пример стварања листе чекања или како то економисти зову "вештачке оскудице". С друге стране, тиме се спречава формирање здравог приватног сектора који не би зависио од комерцијалног превлачења пацијената из државних установа већ од квалитета које пружа на тржишту услуга.

И оно најтеже, члан 199. еродира етичке норме и подстиче опортунизам према стручним стандардима и процедурама. Јер, овде имамо директан судар етике и закона с обзиром на то да закон дозвољава оно што етика забрањује. Лекар, државни службеник, плаћен је од државе за пружање услуга али те исте услуге може да наплаћује у приватном аранжману. Тамо можда постоје мање стручне и техничке погодности али је зато већа зарада. Уз пуно поштовање закона! Последице конфликта интереса у случају несрећне девојчице су јасне. А накнадни захтеви званичника за етичком осудом лекара, у тренутку када је тужилаштво већ започело истражне радње, делују превазиђено и депласирано.

Већ ових неколико појединости су довољне да укажу на стручне, моралне и кривичне пукотине које архаични закон о здравственој заштити отвара у нашем здравственом систему.

Неопходна је хитна измена закона како би се укинуло легално практиковање конфликта интереса. То не би требало да буде тешко, довољно је искорачити из уских парцијалних интереса и вратити се изворним хуманистичким начелима лекарске професије. Другим речима, уместо Хипокрита изабрати Хипократа. И то без оклевања и одуговлачења, јер сваки нови дан са старим правилима носи опасност да се црна серија у здравству настави.

Јован Ракић
члан Етичког одбора Српског лекарског друштва, Нови Сад
Драшко Карађиновић, доктор стоматологијеНови Сад