Идеолошка конструкција

Професор Куљић завршава свој текст "Извињење као морална тољага" ставом да ће председник Тадић "вероватно бити памћен као балкански Вили Брант". И заиста, многи већ дуго очекују да се појави "балкански Вили Брант", почев од једног дела домаћег јавног мнења, преко већинског мнења у суседним државама, до мнења западне политичке елите. Ово мњење је имало и још увек има доминантну улогу у тумачењу ратова на простору бивше Југославије. Имајући у виду аналогију са некадашњом Немачком, која се неретко користи у овом дискурсу, распоред улога је следећи: Слободан Милошевић je био "балкански Хитлер" који је, налик свом историјском претходнику, "водио империјалистичке ратове на Балкану"; Србија којом је владао требало је да постане "Велика Србија", као што смо некада имали "Велики Трећи Рајх"; Сребреница је "пандан Аушвицу", а Хашки трибунал "Нирнбершком суду". Бомбардовање СРЈ добија унутар ове слике свој смисао, оно одговара савезничком бомбардовању немачких градова. У складу с оваквом сликом, логично је и да неко буде Вили Брант; његову улогу преузео је актуелни председник Србије, коме је иначе циљ да "Србија не личи на некадашњу".

Просветитељски поступак, вођен захтевом за истином/знањем, разоткрива ову доминантну слику као идеолошку конструкцију. Он каже да је оваква доминантна представа о трагичним догађајима из 90-тих година израз доминације либерално-капиталистичких центара планетарне моћи, који су и главни узрочници последњих ратова. Владајућа идеологија је идеологија владајуће класе. Првобитни злочин, онај који доводи до рата, који је услов могућности потоњих ратних злочина, јесте злочин против мира, и за њега су одговорне западне силе. Својим деловањем оне су довеле до ратног исхода југословенске кризе који није био "историјска нужност". Идеологија треба да легитимише овакво деловање тако што ће одговорним за рат учинити онога који је заправо прва и непосредна жртва тог рата, а то су власт, држава и народ који су се супротставили разбијању Југославије. Након пада Берлинског зида, постојање јаке, независне државе каква је била бивша Југославија, било као СФРЈ или СРЈ, представљало је сметњу продору пљачкашког дивљег капитализма на Исток. Одбрана нације тада има леви карактер, што је иначе случај у револуционарним кретањима "малих" народа, у којима долази до плодотворне синтезе националног и социјалног ослобођења. "Отаџбина или смрт" лозинка је латиноамеричких револуција која данас поново добија на снази у Чавезовој појави. Део тог наслеђа може се ишчитати у борби српског народа и државе за национални суверенитет и достојанство током 90-тих година, наспрам агресивне инвазије транснационалних корпорација и организација које су заправо инструменти империјалистичког национализма САД-а и европских сила. Либерална идеологија ових сила напада отпор "малих" као "тоталитаризам", комунистички или фашистички, углавном без икакве разлике. У случају "Милошевићеве" власти говорило се о једном и другом, по потреби. Патриотизам оних који су следили ту политику идеолошки се нападао као "великосрпски национализам", односно шовинизам. А требало је да прикрије истински шовинизам "великих" који и данас "брани" своје националне интересе десетинама хиљада километара далеко од граница своје државе. У ту сврху послужила је она аналогија са нацистичком Немачком, вешто пласирана кроз доминантне медије, тако да већинско јавно мњење на Западу, а добрим делом и код нас, и даље дели тај став према природи ратова у бившој Југославији. Упркос томе што аналогију далеко пре треба тражити у поступању оних који, налик Хитлеровој Немачкој, не поштују међународно право и воде империјалистичке ратове по читавом свету. Као и тада, материјални ресурси су у основи свега.