Технологија са два лица

Историјска је чињеница да је свака технолошка револуција покретала нову причу у развоју људске цивилизације. Странице најновије приче, средином прошлог века, отворила је и информациона револуција заснованана информационој технологији (ИТ). Такође је познато да никада раније у својој историји људско друштво није упознало технологију која се развијала тако рапидно, суспендујући ограничења простора и времена и драстично преобликујући начине којима човек комуницира, учи, мисли и ради. Експлозивно ширење и употреба ове технологије резултирају неповратном трансформацијом индустријског у такозвано информационо друштво – у којем кључни друштвени ресурси индустријског доба (на пример, материјал и енергија) на скали друштвених вредности уступају места информацијама, односно знању, који у новом информационом добу постају највише друштвене вредности.

Опште је познато да се добробит коју информациона технологијадоноси друштвуогледа у осетном побољшању квалитета живота, штоје видљиво и голим оком на сваком кораку. Најкраће речено, она је омогућила да се све ради брже, лакше, јефтиније, квалитетније и обимније.

Нажалост, оно што шира јавност не зна и не види, а што знатно нарушава идиличну слику информационог друштва, јесте да ИТ генерише огромну моћ група и појединаца, увећавајући њихове могућности до неслућених размера.

За илустрацију наводимо један од многих примера. Амерички војник Бредли Менинг је оптужен за одавање 250.000 дипломатских депеша и 500.000 поверљивих војних докумената – Викиликсу. Под претпоставком да је сваки документ имао једну страницу, то је укупно 500.000 страница, односно 1.000 књига од по 500 страница. Будући да је једна књига од 500 страница дебљине око три центиметра, реч је о књизи дебљине 30 метара! Заиста преголемо и застрашујуће, а тако нешто појединац је могао урадити само у дигиталном амбијенту.

Та огромна моћ, која превазилази и најбујнију машту, концентрисана је у виртуелном кибер-простору, без адекватног надзора и одговарајуће контроле. Шта значи неконтролисана и далекосежна моћ у рукама појединаца, група и нација јасно је и без детаљнијих образложења. Довољно је рећи да се свака неконтролисана моћ врло лако претвара у својеврсно ,,чудовиште”.

С тим у вези,посебно желимда укажем на проблем приватности, који већ има глобални карактер. У том контексту,да ли је уопште потребно објашњавати шта значе неограничене могућности прикупљања, складиштења и обраде личних података? То буквално значи да сви заинтересовани за ову врсту активности, а ту пре свега треба поменути све врсте тајних служби, у виртуелном свету добијају неслућене могућности прикупљања података о сваком, свему и свачему. Нелимитирана дигитална складишта, снажни софтвери за обраду информација (сортирање, упоређивање, претраживање...) и незајажљива жеља да се о свима све зна – генеришу монструозну ситуацију у којој појединац постаје огољен „од рођења па до гроба”, од штедне књижице до купатила и спаваће собе. Иминимална машта је довољна да се схвате безбројне варијанте злоупотребе ових и оваквих података.

Проблем је превише озбиљан да би се могао игнорисати. То није проблем појединаца или различитих социјалних група – то је проблем свих нас, а опасност да сеизроди у Великог брата је апсолутно реална, према садашњем тренду и неизбежна. Свима добронамерним су јасни државни и национални интереси који се морају штитити, али јавност мора бити уверенa да се то ради у оквиру закона и у границама неопходности. Више од тога је – безакоње. Нажалост, линија раздвајања ова два приступа, посебно у виртуелном кибер-простору, превише јемагловита и танка, што намеће обавезу јавности да сталнобуде опрезна и наглашено осетљива.

У овомконтексту,свакако сене би смела превидети чињеница да и ентитети на нижим нивоима од државних органа (компаније, разне организације, удружења, организоване групе, па ипојединци) такође имају реалне могућности да граде свог малог Великог брата.

Због свега тога, алармантна упозорења која струка и наука упућују доносиоцима одлука и одговорнима за стање у овој области мора наићи на одговарајући одзив. Супротно би значило да се миримо с присуством Великог брата, а та чињеница била би заиста погубна. Зато, отворимо очи и укључимо мозак!

Професор Криминалистичко-полицијске академије у пензији