Шта то беше приватност

Кад је експлодирала афера „Сонуден”, већ после неколико дана Американцима је било јасно да је она само потврдила оно што се, ако не већ детаљно знало, а оно сигурно слутило: да њихова држава има моћне системе за свестрану присмотру и директно шпијунирање, при чему своју мрежу забацује толико широко да су у њој не само потенцијални терористи него практично свако ко користи благодети интернет технологије.

Уверили су се и да је тај надзор веома лабаво контролисан, да је у ствари један затворени систем у коме тајне службе легално покриће за своје не увек чисте послове добијају од специјалног тајног суда који ради по тајном закону. Али, уместо да то изазове велики политички потрес – јер Америка је ипак земља која држи до свог устава и личних слобода – све се свело на званично објашњење (из уста председника Обаме) да се не може имати сто одсто безбедности уз сто одсто приватности. Да је, другим речима, ипак реч о „фер трговини”: ако желе да подигну своја очекивања у погледу безбедности, Американци треба да смање она о приватности.

Кад се све слегло – а ипак се слегло: „узбуњивач” Сноуден је добио једногодишњи азил у Русији (није тешко наслутити чиме га је платио), а Обама је најавио комисију спољних експерата која ће да проучи данашње комуникационе технологије и потенцијале за њихову злоупотребу – оно што је остало јесте неколико чињеница које, као такве, тешко да ће бити промењене.

Прва је огромна технолошка моћ која је данас на располагању америчкој држави (и не само њој) да прати све дигиталне комуникације, да их инстант анализира и да практично има детаљан увид у животе грађана: са ким све разговарају или се дописују, шта читају, куда се све крећу, где им одлази новац, каква су им интересовања и слично. Данас све што неко ради (а у Америци посебно) оставља неки дигитални траг, а моћна технологија је упрегнута да све то усисава, разврстава, упоређује и чува. Свако, дакле, има неки свој дигитални досије.

Друга је да нема начина да се тајне службе у томе обуздају, без обзира на то колико су институције јаке (а у Америци јесу) или слабе. Амерички регулаторни режими су детаљни, али кад се узме у обзир безбедносна параноја коју је 2001. створила Ал Каида, онда се лако долази до ситуације да циљ оправдава свако средство, а да средство на крају постаје циљ.

Ма каква регулатива била, моћним машинама управљају људи и недавно је констатовано да специјални суд који регулише спољно шпијунирање (које обухвата и Американце) једноставно нема капацитете да истражује прекорачења овлашћења и кршење регулативе. С тим у вези треба имати у виду да је такозвана безбедносна бирократија у Америци изузетно нарасла и да је после 11. септембра 2001. тамо створен велики обавештајно-безбедносни комплекс тајних служби и њихових приватних коопераната који је постао изузетно утицајан и у стању је да сопствен интересе лако наметне као опште.

Трећа последица је редифинисање приватности, која се све чешће третира као „реликвија из предтехнолошке ере”. Приватност – сфера личног, слобода од узнемиравања и упадања, право да оно што сматрамо само својим не буде доступно другима – тешко да постоји, при чему за њен губитак тајне службе нису једини кривци. „Фејсбук”, такозвана друштвена мрежа, данас има више од милијарду чланова који добровољно и приљежно на глобалну огласну таблу износе своју интиму, списак својих пријатеља, слике са породичних славља, летовања, па и интимних размишљања.

Уобичајена одбрана од „Великог брата” се своди на слегање раменима: нека ме прислушкују, савест ми је чиста, ја немам шта да кријем. Али, овакав став подразумева коначно одустајање од права и слободе да неко буде оно што жели да буде и да то задржи само за себе. Да не помињемо могућност да оно што у приватности говоримо или пишемо, буде погрешно протумачено.

Најзад, одрицање од приватности мења однос државе и појединца. За политичаре гласамо за то да би нам служили, да би као они који воде државу обезбедили да она буде ефикасан сервис грађанима. А кад они знају све о нама, само су на корак од тога да буду господари наших судбина.

Шта да се ради? За почетак, треба да што више сазнамо шта нам раде. После ће бити лакше да нађемо начин да кажемо на шта не пристајемо.

Наш стални дописник из Вашингтона