Болно, храбро, једино могуће?

За овогодишње кораке Србије на путу према ЕУ, српски поборници Бриселског споразума говоре да су болни, храбри и једино могући. Зашто су болни и да ли су одиста храбри и једино могући?

1. Закључивање Бриселског споразума јесте било болно, јер је страдао Устав Србије, који предвиђа да је АП КиМ саставни део територије суверене државе Србије (преамбула), да је њена територија јединствена и недељива и да су њене границе неповредиве а промене могуће само у поступку предвиђеном за измену Устава (члан 8).

Бриселски споразум уређује односе у самопрокламованој држави Косово, коју Србија не признаје. Он, додуше, успоставља Заједницу српских општина, али је интегрише у правни систем те државе изборима који ће се спровести по законима Косова. Српска страна је тачком једанаест на то пристала, а сада се буни што се на гласачким листићима налази грб Косова.

Бриселски споразум је изневерио и Резолуцију о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе у Приштини јер она има у виду КиМ (као аутономну покрајину Србије) а не Косово (као самопрокламовану државу), па, стога, српске преговараче обавезује да парламент редовно извештавају о „активностима и мерама за заштиту суверенитета, територијалног интегритета и уставног уређења Републике Србије”. Иако тих извештајанема, парламент ћути.

Истину о узроку „бриселског бола” прекрива реторика о „историјским достигнућима” нове политике у решавању косметског проблема. Они који је упражњавају жмуре пред преамбулом Устава која од њих тражи да „заступају и штите државне интересе Србије на КиМ у свим унутрашњим и спољним политичким односима”.

Суочени са узроком „бриселског бола”, а можда и грижом савести, протагонисти нове косметске политике утешно обећавају да Србија никад неће признати државу Косову, о чему у споразуму нема ни речи. Али, има о нечему што овај завет, чини непоузданим. У тачки 14. споразума стоји да „две стране неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају напредак неке од страна на њеном европском путу”. Овим је Србији предочено да је и квазидржава Косово на путу према ЕУ, а пошто тамо може стићи само као држава, њено непризнавање може бити схваћено и као блокирање европског пута.

2. За закључивање Бриселског споразума не би се могло рећи да је акт храбрости. Храброст је врлина, па не може настати из негативне конотације. Отуда се за оне који су учествовали (директно или индиректно) у склапању тог неуставног споразума, не може рећи да су поступали храбро. Јер, онда би се то могло рећи и за оне који предузимају било коју противправну радњу. Својство храбрости пристаје само онима који чине племенита, часна, хумана и друга морална и правно допуштена дела.

Пошто је Бриселски споразум правно недопуштен, његово закључивање није чин храбрости, већ акт политичке ароганције.

3. Закључивање Бриселског споразума није ни могуће, ни једино решење косметског проблема.

Споразум није могуће решење, јер покрајину КиМ уводи у правни систем квазидржаве Косово. Република Србија се, по члану 1. Устава, заснива на владавини права а пошто тај принцип потчињава праву и саму државу, сваки акт супротан Уставу у чијем су доношењу или закључењу учествовали државни органи остаје без дејства. То важи и за Бриселски споразум јер, по члану 94. став 4. Устава, и међународни уговор не сме да буде у супротности са највишим општим правним актом земље.

Споразум није ни једино решење. Нормализација односа између Срба и Албанаца на Косову и Метохији до коначног решења статуса јужне српске покрајине, могла је бити препуштена привременим органима српске и албанске заједнице. Заједница већинских српских општина је већ договорена. Њени представници би били једна страна. Другу страну би чинили представници привремених институција самоуправе у Приштини. Ове две стране могле би споразумом да уреде фактичко стање које би важило до коначног решења статуса јужне српске покрајине. Коначно решење морало би да буде препуштено међународној конференцији, уз учешће ОУН, ЕУ, заинтересованих страна и представника српске и албанске заједнице.

*Редовни професор Правног факултета Универзитета Унион