Да ли је баш толико опасно?

Када су у питању информатичка безбедност и угрожавања путем интернета, покушајмо да проблем посматрамо из једног другог угла, то јест из угла обичног човека и обичног корисника интернета. Може се, наиме,претпоставити да се одоко седам милијарди људи, колико их је укупно на планети, само један мали део, мањи од једног промила, или неколико стотина хиљада, бави неким озбиљнијим криминалним делатностима, а још мањи део користи интернет у те сврхе. То значи да 99,9 одсто активности људи не представља неку озбиљнију опасност по разне државне институције или привредне корпорације.

Зато се може претпоставити да број акцидената којима се угрожава информатичка безбедност није претерано велики, као што се приказује, али се при њиховом објављивању приступа у великој мери сензационалистички, или је, као у случају Сноудена, присутна снажна политичка конотација.

Како да се обичан човек заштити од угрожавања путем интернета? Прво, важно је знати да сам интернет није пројектован да буде безбедан. У почетку, разлог за то је била потреба да интернет буде што бржи, јер свака безбедносна мера га успорава. Касније је то намерно остављено небезбедно управо због могућности контроле и угрожавања свакога ко се на интернету понаша небезбедно.Како да се у том случају заштитимо, поготово када се зна да многе антивирусне и остале заштите не могу да нас довољно заштите од напада професионалних нападача – хакера? Ствар је врло једноставна: у рачунар који је повезан са интернетом не стављати ништа што може да нас компромитује и угрози нашу приватност. Такође, кад приметите неку непознату активност или добијете неку нејасну или нелогичну понуду или захтев, одмах их одбаците или тражите додатна објашњења све док се цела ствар не разјасни. Многи нападачи одмах одустају од даљих покушаја.

Каква је ситуација у том погледу с децом?Њих треба научити да се исто тако понашају. Веома су корисни разни форуми на интернету који се овим баве. Проблем је у томе што њих има много и тешко је снаћи се у томе. Права ствар би била да се оформи један дежурни форум где би свако и увек могао да се обрати за помоћ.

Каква је ситуација у погледу информатичког угрожавања када су у питању државне институције и привредне корпорације? С обзиром на њихов значај, неопходно је да се у овим институцијама предузму све неопходне техничке и организационе безбедносне мере. То значи да свака оваква институција мора да има високо професионално оспособљен тим у области информатичке безбедности и да улаже знатна финансијска средства у своју техничку опремљеност. Право решење, у овом случају, би било и да се на државном нивоу оформи контролно-регулаторно тело за информатичку безбедност.

У крајњем случају, оно што увек помаже када су у питању безбедносни проблеми ових институција је класична обавештајна делатност. Прислушкивање путем интернета и других комуникационих система у том погледу само је једна нова технолошка могућност, али питање јеколико је ефикасна с обзиром на количину информација које је потребно прикупљати и обрађивати, као и на комплексност система који се у ту сврху данас примењују.Сматра се да је интернет, због енормне количине информација и могућности разних активности на њему, доступних свима, једно од највећих цивилизацијски достигнућа. Али свака добра ствар може да има и своју негативну страну. У овом случају то је могућност вршења криминалних, па чак и терористичких активности путем интернета. Међутим, ове могућности и активности не треба преувеличавати. Ипак је њихов број за сада релативно мали, мада последице могу бити велике. За нас, 99,9 одсто обичних корисника интернета, криминалне активности на интернету не представљају велику опасност, ако се паметно понашамо.То уосталом важи и за наше понашање у другим животним ситуацијама. Јер безбедност је и лична одговорност.

Професор на Факултету безбедности, Београд