Борба против тероризма идеалан параван

Државе су одувек покушавале да контролишу. Контрола се најчешће усмерава на друге државе, али није ни мали број појединаца који су праћени и о којима сe прикупљају подаци. Под велом националне сигурности, борбе против тероризма, одржавања мира и поретка, заштите људских права и слобода, обезбеђења граница, националног интегритета и целовитости државе, предузимају се многобројне активности и користе различита средства. Разлика између данашњег и некадашњег контролисања јесте у обухватности коју обезбеђују информационо-комуникационе технологије (број људи и њихова комуникација која се прати, различити облици надзора и праћења, брзина обраде података и сл.). Томе треба додати и могућности да се контролишу ствари које се раније нису уопште или се нису тако и толико могле контролисати. Само у последњих педесетак година свет су потресали скандали око откривања шпијунских мрежа и „пројеката” базираних на сателитским и другим технологијама као што су: „Ешалон“, „Френчелон“, „Пет очију“, „Шемрок“, „Минарет“, „Стела винд“, „Оникс“. Развијани су посебни софтвери (нпр. „месождер“, „магични фењер“) и коришћени специјално пројектовани системи за праћење и пренос (нпр. „пајн геп“) којима је циљ праћење комуникација (војних, дипломатских, индустријских, привредних, цивилних). То је својеврсна индустрија и важна привредна грана са хиљадама запослених. Праћењем се баве обавештајне службе појединих држава или савеза. Њихово постојање је тајно и за „откривање” често су заслужни новинари и електронски медији (нпр. Данкан Кембел, Ники Хејџер, Глен Гринвалд, Џулијан Асанж) те запослени или бивши запослени (Едвард Сноуден). Посебно је битна улога ,,узбуњивача” („дувача у пиштаљку“) и невладиних организација. Међутим, неки од њих бивају оптужени за кршење националних прописа (нпр. шпијунског закона из 1917. године или Патриотског акта САД из 2006.) за неауторизоване комуникације и/или крађу државне имовине, одавање војне, државне, службене, пословне тајне. Значајно питање јесу границе приватности и информационе приватности појединаца и доступности информација од јавног значаја које се сукобљавају с потребама државе и/или жељама влада да до података из домена приватности дође и неконтролисано их чува, користи и преноси. Информациона приватност појединаца, као једно од људских права нове генерације, угрожена је постојањем информационо-комуникационих технологија, а агресори су, поред државе, разне владине и невладине агенције, приватни сектор и појединци. Борба против тероризма је идеалан параван за уплитање у приватност и информациону приватност појединаца. Нуде се различити сценарији за превазилажење ове дилеме – но, ниједан није идеалан. Границе права појединца су права других појединаца, али права граница је право државе. Проблем је у томе што се мало зна о обрасцима понашања у вези са тероризмом, те се прикупљају сви „расположиви” подаци и из њих извлаче они који су „релевантни”. Остатак се никада не уништава. Програми који скенирају базе података у потрази за безбедносно интересантним подацима прекомерно гомилају непотребне податке о личностима, угрожавајући појединце јер алати за претраживање нису у довољној мери прецизни и поуздани у идентификацији сумњивих. Поред случајних пропуста у раду јављају се и намерни. Линија између њих изузетно је танка. Отуда, се међународним и националним актима гарантује и штити ово право, а државе га могу само у одређеним, законом дефинисаним, ситуацијама ограничити. Те одређене ситуације везане су за изузетке, а велико је питање ко и како те изузетке дефинише. За њихову заштиту формирају се националне и међународне институције (повереници, комесари, комисије, одбори, савети, бирои, комитети). Пред националним и међународним судовима све чешће се покрећу спорови због њиховог угрожавања. Информационо-комуникационе технологије су постале покретачи промена у праву и у другим областима и изазивачи позитивних, али и негативних трендова у механизмима заштите. Поред правосуђа, повереника, правника и етичара, и информатичари би требало да буду битни актери у заштити права појединаца. Међутим, њихово учешће је засад изузетно скромно.

Универзитет у Београду – Факултет организационих наука