Не буди наиван, веруј вођи!

„Причај то неком другом”, каже колега свом супарнику, „ја сам из Србије!” Био је то интелектуални нокаут. Деценијама гајимо политичку културу у којој нема веће срамоте него бити наиван. Нада и идеализам (од кога млади посебно болују) једино се могу приписати лаковерном и неискусном слепцу. Препознавање опште трулежи и безнађа знак је не само мудрости, него и својеврсне солидарности с националним цинизмом.

Зато је добра вест кад стручне студије кажу да Срби не верују никоме. Не верују ни држави, ни странкама, ни банкама. Поверење најмање дају медијима, шалтерским саопштењима и својим суграђанима на локалу. Скептични су према Хагу, хуманитарним акцијама и вакцинама против грипа. Понајмање верују истраживањима јавног мњења, која кажу да Срби не верују истраживањима јавног мњења. Чак и вера у војску и цркву испада скромнија када поверење у конкретне представнике упоредите с поверењем у институције. Критичке свести, наизглед, имамо на претек.

Али ту је квака. Деценијама подаци показују широкораспрострањену и упорну склоност ауторитарним вредностима у јавном мњењу. Србија је на челу источноевропских земаља по вери у „чврсту руку” као „једини и најбољи начин” да ствари крену набоље; по вери у „енергичног и праведног вођу”, који се беспоговорно мора слушати; у то да велики лидер, чак и кад то тако не изгледа, „ради оно што је исправно”. Оваква веровања су умирујућа али фантастично погрешна. Социолози образовања слажу се да је сигуран начин да побољшате конкурентност на тржишту рада да школски систем и породице охрабрују критичку мисао. Срби се таквим бајкама не дају завести и шездесет одсто их мудро верује да су „послушност и поштовање ауторитетанајважније врлине које деца треба да науче”. Консензус међу политиколозима је да су системи засновани на личностима, а не институцијама, склонији корупцији, а да је корупција главни проблем нашег друштва. Осталих57одсто држи да је „најважније наћи енергичног, строгог и праведног вођу кога ће сви слушати.”

Овакав склоп није редак. Грађански ратови, изолација и државно насиље имали су исти ефекат у бившим совјетским републикама, на Блиском истоку и широм Африке: јавно мњење постаје екстремно цинично према свему сем према идеалу великог ауторитета. У њега верују сви социоекономски слојеви.

Ево примера из другог контекста. Амерички покрет „Чајанка” у својим редовима има двотрећинску већину која не верује у глобално загревање (завереничка измишљотина „либерала”), ни да је планета старија од 6.000 година (диносауруси и људи су заједно постојали), ни у Обамину крштеницу (он је, сем социјалисте-фашисте, муслиман). Скоро петина активних чланова покрета ишчекује колапс монетарног поретка, па улажу све у злато. Десетина верује да је реформа здравственог система увод у институционализовано ропство слично 19. веку, овог пута против белаца. Ова „политика параноје”, како су је многи назвали, ипак има још једну димензију. Ти су људи једнако интензивнонаивни и кад су други феномени у питању. Тако верују, између осталог, да ће непланиране трудноће завршити спонтаним побачајем, да могу некажњено да не плаћају порез, да извори нафте неће пресушити још хиљаду година, и да су „Чајанкини” конгресмени имуни на лобисте. Сувишно би било поменути и оних 27 одсто који су „апсолутно сигурни” да ће се Исус у следећих четрдесет година вратити.

Ово илуструје феномен познат истраживачима јавног мњења. Наиме, такозвани „параноидни стил” гледања на политику и друштво – који карактеришу екстремна сумњичавост, претеривање и негативно поједностављивање – блиско је повезан са својом супротношћу: склоности фантастичним, наивним и магијским веровањима. Скепса која се пренаглашава у једном домену потпуно откаже у другом. Као параноик који је једнако уверен и да доктор жели да га убије и да ће му амајлија излечити рак, екстремно сумњичава јавност је често наивна. Апологете ауторитарних вредности њих приписују историјском искуству, по коме смо напредовали искључиво уз јаког, вредног и племенитог вођу. Мала доза цинизма ту не би шкодила.

Данило Мандић,

докторанд на Харварду

----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Теорија завере је српски изум. Још од комшијске краве.

• Полако се открива завера Европске уније... Да нас прими у своје редове.

• Цезарову идеју о апсолутизму завереници су дочекали на нож.

• Кад су пошли да убију краља Александра Обреновића, завереници су официрску заклетву оставили код куће.

• Сваку теорију завере Стаљин је решавао практично.

• Завера чинишволико је елиминисала којекуде.

• Ових дана је на делу историографска завера против завереника Гаврила Принципа.

• Испало је да је Леди Дајана играла у једној варијанти серије „Битанге и принцеза”.

• Сваки наш грађанин је велики теоретичар. Завере.

Драгутин Минић