Ко је убио Карађорђа

Мишљења о утицају фактора завере на историјска догађања дубоко су подељена. Посебно у нашој јавности. После деценија криза и прилично приземне пропаганде из времена ратова и санкција, код нас су преовладала два опречна виђења. Једно, према коме светом управљају свемоћне, готово ванвремене силе (Ватикан, масони, темплари, одавно распуштена Коминтерна...), те се читава историја може читати другачије, снажно обележена непорецивим деловањем одавно одлучене зле судбине, којој некако, што је и највеће чудо, одолева један народ (група народа или једна вера). Народ по свему посебан, добар и изабран, али ипак историјски несрећан. Заговорници другог виђења тврде да је у прошлости све извесно, да су тешкоће и кризе с којима се суочавају наша држава и народ у целости изазвани унутрашњим слабостима. Колико год настојали да делују рационално, заговорници овог мишљења често одлазе у крајност – мржњу према свом народу.

У Сједињеним Државама постоји квалификација злочина која у преводу на српски гласи „завера”. Ако се могу заверити људи, нејасно је зашто се не би завериле и државе. Неправедан однос Сједињених Држава и СР Немачке према српском народу током протекле две деценије (Југославија је разбијена ратом, БиХ очувана ратом НАТО-а против Срба, Албанцима с Косова је помогнуто да се отцепе силом, Србима са севера Косова није дозвољено да се одвоје од албанске државе ни милом, а оспорена им је чак и аутономија...) свакако има елементе једног неначелног споразума, који је био могућ захваљујући поремећајима насталим после Хладног рата и неформалном договору Великих сила који не мотивишу само жеља за миром и стабилношћу, империјалне тежње, глобална политика, унутрашње слабости и непорециве грешке Србије, већ и снажна мржња чији сложени и непорециви корени сежу у давнину.

Ипак, колико су завере заиста имале утицај на ток наше историје?

Када сам пре десетак година представљао књигу „Кратка историја Србије” један новинар ме је питао да ли сам писао о томе да су Србе у Први српски устанак и Други светски рат гурнули Енглези. Поред тога што су британске новине први пут уопште споменуле српски устанак тек годину дана после његовог почетка, британска влада је после неколико година уопште послала једног официра на Балкан (али не у Србију) да извиди о чему је реч и, коначно, што је приликом посете српских депутата канцеларији британског министра спољних послова Каселреја 1814. године његовим секретарима требало објашњавати где је Србија; постоји, ваљда, данас уверење да је на пут модернизације и демократизације, из наручја Османског царства и у будућности можда Русије, Србију извела завера скована у Западној Европи. Завера која нам је касније, биће, донела и модерну ћирилицу, а народни језик (свињара) претворила у књижевни. На другој страни, један наш велики историчар изнео је својевремено тезу да је убиство Карађорђа 1817. организовала британска обавештајна служба. Наводно су Британци на тај начин желели да сачувају Османско царство. Ако оставимо по страни чињеницу да су 1817. против распада Османског царства подједнако биле и Русија и Аустрија, треба имати на уму да тада није постојао телеграф. Све да је и била на време послата, вест о Карађорђевом бегу из Бесерабије путовала би до Лондона, подстакла злочиначке инструкције и коначно стигла назад вероватно месецима после његове погибије. Треба имати у виду да британска обавештајна служба у то време и није постојала у савременом смислу. Проблематичан је и кључни аргумент ове тезе. Наиме једног од хетериста, који је био укључен у Карађорђев повратак, његови саборци су касније стрељали. Разлог није познат, али наш историчар је из чињенице да је овај раније био припадник гарде Јонских острва, која су се, пак, налазила под британском влашћу, извлачио закључак да је исти био агент британске обавештајне службе. Ако је био агент ове службе, онда мора да је радио и вожду о глави.

Докле год не постоји могућност да се у потпуности докаже нека историјска теза, дотле ће постојати заговорници другачијих тумачења. Но, ако сагледамо судбину царстава која су се у 19. веку борила за превласт на Балкану, замисао о глобалној завери која је одређивала судбину наших предака губи на веродостојности. Од 1785. до 1914. Санкт Петербург и Беч су у више прилика покушавали да поделе полуострво. Из разних разлога од тога су одустајали или били осујећени. Подела је временом постала немогућа без рата, пошто су новонастале државе ближе границама једне, постале привржене оној другој, даљој империји. Коначно су оба царства пропала, а њихове наследнице биле одбачене далеко од Балкана.

Сагледајмо, рецимо, биланс недавног Арапског пролећа. Започета једним, за друге прилике малим, инцидентом у Тунису, ова револуционарна лавина је појачана извештајима „Викиликса” који су говорили о корумпираности управо пријатеља САД и ЕУ међу арапским вођама. Несумњиво су Велике силе покушале да, када већ нису успеле да их спрече (осим у случају Бахреина), револуције искористе како би обориле своје традиционалне непријатеље у Либији и Сирији. Последњих месеци видимо домете њиховог „успеха”.