Живот посвећен кошарци

Док полако пакује кофере за пут у Љубљану, на Европско првенство (4-22. септембар), дугогодишњи генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Борислав Станковић пребире по успоменама. Недавно је напунио 88 година, али и даље прати највеће догађаје који су му, како каже, били суђени. Уосталом, то му је још на Првом светском шампионату у Буенос Аиресу 1950. саветовао његов кошаркашки „отац” Вилијам Џонс, први генерални секретар Фибе: „Важно је да и ви и ваша репрезентација стално будете присутни на великој сцени ”!

И тако једног дана, неколико недеља после Стаљинове смрти, Џонс је на станици у Москви с узбуђењем чекао воз из Београда, у којем је била прва наша екипа која је стигла у Совјетски Савез од увођења Резолуције Информбироа.

„Хтео је да буде сигуран да ћемо доћи, јер желео је Југославију на том шампионату”, говори Станковић о свом ватреном кршењу на евробаскетима, у Москви 1953, када је још био играч. „Москва је била велико искуство, освојили смо шесто место што је био наш први пристојан резултат. Памтим је и по чувеном сусрету с Израелом, кад смо победили после четири продужетка, чувајући лопту малтене пуних 20 минута, што су тадашња правила допуштала. Били смо смештени у хотелу „Метропол”. За доручак смо имали кавијар који сам тада први пут видео”.

Југословенска кошарка је равномерно расла, вођена великом четворком из Београда: Небојша Поповић, Бора Станковић, Радомир Шапер, Александар Николић. После Москве Станковић је десет година био генерални секретар КСЈ, а до данас је пропустио само један шампионат, у Хелсинкију 1967, када је био тренер Орансоде из Кантуа. Један од евробаскета које посебно памти је први од три одржана у Београду (једини град који је толико пута био домаћин: 1961, 1975, 2005).

„Сребро у Хали 1 Београдског сајма била је наша прва медаља. Био сам генерални секретар организационог комитета и сећам се да нам је војска много помогла. Добио сам џип и војника који ме је возио на сва она места на која сам журио, јер смо угостили тада рекордних 19 селекција”.

На питање како су почетници са земљаних терена утабали пут ка првој медаљи, каже:

„Развој гледам по генерацијама играча. Прва, у којој су били Лоци, Поповић, Марјановић, Демшар, Соколовић и други – дотерала је с млађим снагама до шестог места. Наредна, са Анријашевићем и Ћурчићем, одржавала је тај ниво, а онда је стигла ’сребрна’ с Данеуом, Кораћем, Ђурићем и осталима, с којом су стигле прве медаље. Те генерације су удариле темеље будућим златним успесима”.

Играчи и тренери били су у то време и извештачи с великих догађаја. Станковић је више пута извештавао за „Политику”, прво телефоном, па телексом.

„Времена су била таква, а кошарка није била популарна. Последњи пут сам се за ’Политику’ јављао из Монтевидеа 1967”.

С његовим успоном у Фиби (1976-2002. ген. секретар), расла је и наша репрезентација. Многима је сметала та „коинциденција”, а чувени совјетски тренер Гомељски му је на Олимпијским играма у Москви замерио да „гура Југославију ка злату”. Одговорио му је, пред новинарима: „Жао ми је што господин Гомељски за све ове године није научио да игра против добре зонске одбране“!

Седамдесете су биле прво златно доба. Поред две светске титуле (1970, 1978) стигле су и три европске (1973, 1975, 1977). Славнић, Кићановић, Далипагић, Делибашић, Ћосић и остали били су неприкосновени. Данас се често препричава „одбојка” коју су Славнић и Кићановић одиграли против Совјета у Лијежу 1977, када им је селектор Аца Николић замерио што су понижавали противника.

„И ја сам, као и Аца, сматрао да је та акција непримерена. Плашио сам се да ће нас напасти домаћа штампа, али она је то изванредно примила. Чак се тај потез нашао на ТВ шпицама”.

Први пад после дуже од две деценије (Евро 1983. у Лиможу – 7. место) Станковић објашњава тиме да је после пораза од Италије (после масовне туче) дошло до „унутрашњег гнева међу нашим играчима”.

„Критичари шездесетих причали су да после Данеуа и Кораћа долази крај, а онда су их демантовали Славнић, Кићановић и остали. Па су говорили да неће бити нове златне генерације, али ја сам тврдио супротно. И онда су се појавили Дражен Петровић, Дивац, Кукоч, Ђорђевић, Паспаљ и остали, који су имали, да тако кажем – промашени врхунац! Због распада државе, на Играма у Барселони 1992, није дошло до сусрета века, између европског и америчког тима снова”.

Станковић је одиграо пресудну улогу да се вратимо у друштво најбољих, после санкција Уједињених нација (1992-95). Заједно са Грком Јоргосом Василакопулосом, генералним секретаром Фиба-Европе, „измислио је” додатни квалификациони турнир. И тада су многи сумњали да имамо протекцију.

„Шта су људи помислили не знам, али знам да су помислили. Сигурно је да сам жарко желео да се вратимо на европску сцену. Био сам неизмерно срећан што смо се вратили и освојили седам медаља на осам наредних такмичења”.

Београд му је донео неке од највећих радости, али и највећу тугу – Европски шампионат 2005 (пораз у осмини финала).

„Био је то катастрофалан удар за мене лично. Још више ми је било жао што је тренер Обрадовић претрпео нервни слом који није заслужио ни као играч ни као човек, па ни тренер највише класе”.

Данас се мање зна и то да је кумовао Ивковићевом повратку на селекторску клупу пре пет година. Позвао га је јер је сматрао да нам „треба чврста рука и искусан тренер”. Питамо га, за крај, шта очекује од ’Евра 2013’ у Словенији?

„Био бих задовољан пласманом на Светско првенство у Шпанији (првих шест екипа). Медаља би већ био огроман успех, јер има више него икад кандидата, попут Шпаније, Француске, Русије, Литваније, Турске и Грчке. С Литванијом играмо први и најтежи меч који може да усмери наш тим ка медаљи, али и ка понору”.

----------------------------------------------

Жеља за крај Југославије

„Била је тужна сцена када је словеначка влада опозвала Јурија Здовца из репрезентације која се у Риму 1991. борила за европско злато. Пошто се знало да је то крај Југославије, замолио сам уочи церемоније доделе медаља председника Фиба-Европе Алда Виталеа да ми дозволи да уместо њега уручим златна одличја нашим кошаркашима. Без размишљања ми је то препустио”.