Америка не одустаје од напада на Сирију

Праведни рат. Тако ће се крстити свака војна интервенција коју западне силе буду покренуле против Сирије због наводне употребе хемијског оружја у грађанском рату, започетом 2011.

Американци су најавили праведни рат што је вид легитимизације илегалног рата, односно страног напада на једну земљу без одобрења Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН). Барак Обама и његов тим, према писању америчких медија, интензивно трагају за правним основом акције у Сирији. Британски парламент није одобрио прикључење британских војника коалицији против Сирије, после чега је премијер Дејвид Камерон казао да Лондон неће учествовати у нападу. Ипак, управо из Британије може стићи правна аргументација која је САД толико потребна као земљи владавине права, што (као и остале западне земље) не пропушта да истакне као посебни квалитет у односу на остатак света.

Када је НАТО напао СРЈ 1999. био је то, и према оцени западних влада, „нелегалан, али легитиман рат” који је оправдавала такозвана Блерова доктрина. Она даје право међународној заједници да нападне једну земљу ако је испуњено пет принципа: сигурни сте у акцију, исцрпли сте све дипломатске опције, војна опција може бити пажљиво изведена, припремљени сте за дугорочну интервенцију и укључени су ваши национални интереси. Из Вашингтона се често може чути да управо бомбардовање СРЈ треба узети као модел напада на режим Башара ал Асада. Међутим, некадашњи начелник Генералштаба војске САД, генерал Весли Кларк, написао је у тексту у листу „Ју-Ес тудеј” да је примереније поредити ову ситуацију са оном у Ираку. Ипак, навео је да се из напада на Београд може нешто научити:

– Као и сада, ни тада није било резолуције УН која би експлицитно дозволила НАТО да бомбардује Србију. Али, чланице НАТО-а су успеле да пронађу начин, укључујући и ранију резолуцију УН којом је легализована акција – сматра Кларк.

По Кларку, Асад је употребом отровног гаса у борби против цивила на сличан начин прешао црвене линије као што су учинили Срби „када су убили најмање 40 фармера у Рачку”.

И по једном другом Кларку, Дејвиду Кларку који је радио у Форин офису, бомбардовање 1999. била је „одговорна западна интервенција” која је морала да се предузме због страдања цивила. Како примећује у тексту у „Гардијану”, акција против СРЈ била је прецедент односно „првобитни грех” који је омогућио америчку инвазију на Ирак.

Државни тужилац у Енглеској Доминик Грив казао је да би атак на Дамаск био законит „по доктрини хуманитарних интервенција”. Хуманитарна доктрина оправдава стране војне акције против држава које масовно крше људска права. Међутим, правници се не слажу око тога да ли хуманитарни разлози могу бити правна основа за рат. Посебно је тешко да се око овога договоре сталне чланице СБ па тако Русија и Кина ни овај пут неће одобрити интервенцију Запада. Заговорници интервенција, попут америчке амбасадорке у УН Саманта Пауер, тврде да САД и Запад имају одговорност да као светски лидери помогну тамо где се одиграва хуманитарна катастрофа. За то су се залагали и Бушови „јастребови” и Клинтонови и Обамини хуманитарци попут Пауерове, а и сам Обама је, примајући Нобелову награду за мир, казао да постоји праведна употреба силе: да би се заштитили цивили. Амерички државни секретар Џон Кери данима понавља да САД има „обавезу” да делује због „масакра 1.400 људи”. Хуманитарне разлоге је у случају Сирије наводио и британски државни секретар Вилијам Хејг тврдећи да одлука СБ није нужна јер би у супротном „могло бити немогуће одговорити на такве злочине”. Али, сви избегавају да објасне шта је то хуманитарно у бомбардовању које, чак и у кратким и ограниченим акцијама каква се предвиђа у Сирији, неминовно доноси разарања и смрт. Како нема гаранција да неће настрадати ненаоружани грађани, питање је како се помаже тим истим сиријским цивилима због којих се наводно води праведни рат.

Творац тзв. доктрине: Тони Блер (Карикатура Д. Стојановић)

Међутим, овај пут је Вашингтону тешко да прибави међународни легитимитет чак и на хуманитарним основама пошто му се не придружују Лондон, НАТО и Арапска лига. Зато амерички званичници акцију оправдавају моралним разлозима – помоћи цивилима и политичким – сачувати амерички углед и показати Сирији, али и Ирану и Северној Кореји да нема попуштања када је реч о хемијском и нуклеарном оружју и кршењу међународних конвенција.

У сваком случају, акција у Сирији припрема се по истом обрасцу – демонизуј, пронађи повод, нападни – као и хуманитарна интервенција у СРЈ 1999, смена режима у Кабулу 2001, превентивни рат против Садама Хусеина 2003. и борба за људска права у Либији 2011.

Западне владе и медији почели су да сатанизују Асада још на почетку грађанског рата, називајући га „монструмом”, па чак у једном уводнику „Њујорк тајмса” и – „касапином” због кога је настрадало скоро 100.000 људи.

И НАТО удари на српске снаге у Босни 1995. дошли су после демонизације Срба који су представљани као једини кривци за грађански рат. Експлозија на пијаци Маркале и злочини у Сребреници узети су као разлог и оправдање акције.

Бомбе су 1999. стигле у Србију после кампање у којој је Слободан Милошевић у западним медијима упоређиван с Хитлером а ситуација на Косову с холокаустом. Повод је био „масакар” у селу Рачак. Ако рат против СРЈ служи као узор за Сирију, треба подсетити на извесне ствари: бомбардовање Београда планирано је као брзопотезна акција која ће за неколико дана скинути Милошевића, а претворило се у скуп тромесечни рат који је дестабилизовао и сам НАТО. Осим тога, овде је западњацима било јасно коју страну да подрже а да то одговара њиховим интересима. У Сирији – побуњеници су разједињени, а једни од њих, Фронт Ал Нусра, залажу се за формирање исламистичке државе. У случају победе сунита, шиитима и алавитима вероватно више нема живота у Сирији.

Мајкл Игнатијеф, који на Харварду предаје политику људских права, каже да се две интервенције одигравају у битно другачијим условима:

– Политичко самопоуздање које је водило до тих операција (бомбардовања СРЈ) ослањало се на буџетске вишкове и еуфоричну увереност у супериорност западног демократског модела у униполарном моменту... У данашњем времену... штедње и дефицита, ово самопоуздање је нестало.

Америка је после терористичког напада 11. септембра са савезницима напала Авганистан са циљем да „смени режим”, односно талибане које су спонзорисали Ал Каиду.

Инвазија на Ирак догодила се због тврдње да је Багдад развио оружје за масовно уништење. Џорџ Буш наредио је „превентивни рат” да Садам Хусеин не би напао САД.

Оба рата правдана су фразама: „везе режима Садама Хусеина с терористима”, „овај човек је Хитлер савременог доба”, „реч је о људским правима”, „они су агресори, не ми”.

Коначно, западне силе умешале су се и у грађански рат у Либији на страни побуњеника за које су тврдили да трпе терор Муамера Гадафија.

Поход на Сирију постајао је извеснији када су западни медији почели да јављају да Асад добија рат. А Америци једино одговара, како сматра Едвард Лутвак, сарадник америчког Центра за стратешке и међународне студије, да се рат настави без победника.

– Кад би се повезали Асадова војска и његови савезници – Иран и Хезболах, у рат са екстремистима повезаним са Ал Каидом, четири непријатеља Вашингтона била би укључена у међусобни рат што би их одвратило од напада на Американце и пријатеље Америке – истиче Лутвак у тексту у „Њујорк тајмсу”.

– Једини могући начин да се то постигне јесте да се побуњеници наоружавају све док изгледа да Асадове снаге напредују, као и да се заустави наоружавање када се заиста чини да побуњеници побеђују.

Осим тога, Америка треба да поврати свој и смањи руски и ирански утицај у региону и заштити Израел и остале савезнике на Блиском истоку. Опасност од „преливања кризе” односно употребе хемијског оружја против Либана, Јордана и Турске још један је аргумент који се разматра као повод међународне акције против Дамаска у оквиру права на самоодбрану. Повеља УН не дозвољава нападе на друге земље изузев у случају резолуције СБ или у случају самоодбране. Иако Сирија није напала ниједну земљу, тако нешто би се могло искористити као повод за нови „праведни рат”. Овај термин се истиче пошто су излизане све раније фразе: борба за људска права и демократију изгубили су смисао када су у Либији после свргавања Гадафија завладале милиције. Превентивни рат је изгубио кредибилитет када се испоставило да нема оружја за масовно уништење у Ираку. После смене режима у Авганистану тероризам није нестао. А годинама после инвазија на Авганистан и Ирак, цивили, у чије име је вођен рат, свакодневно гину у секташком насиљу. Број мртвих не може да се пореди с бројем жртава Садамовог или талибанског режима укључујући жртве 11. септембра.

НАТО је напао Србију због хуманитарних разлога а на њене становнике је сручио пројектиле са осиромашеним уранијумом. Хуманитарна интервенција на Косову је од око 150.000 Срба начинила прогнана и расељена лица. Резултат је, како сматра француски новинар и аутор Пјер Паен, „мафијашка држава с благословом НАТО-а и западних земаља”.

Остаје још једино праведни рат. А да њега нема Американце је одмах после терористичких напада 2001. упозоравао историчар и активиста Хауард Зин када је казао да рат, баш као и тероризам, не значи ништа друго него „убијање невиних људи да би се постигло оно што убице верују да је добар циљ”.