Зашто страни студенти заобилазе Србију

Будући министар просвете др Томислав Јовановић најавио је да ће порадити на привлачењу страних студената у Србију. Некада је само на Универзитету у Београду (УБ) од 50.000 студената, сваки 10. био странац, а данас не постоје прецизни подаци о томе, нити држава има јасну политику привлачења студената из иностранства.

Процене помоћника министра просвете професора др Слободана Ступара јесу да на Универзитету у Београду студира од 300 до 350 странаца, углавном из азијских и афричких земаља, од чега је 200 из владиног програма „Свет у Србији”, који добијају стипендију. Остали странци плаћају школарину, која износи од 1.000 до 7.000 долара.

Претходни ректор УБ, професор др Бранко Ковачевић, сада декан Електротехничког факултета, износио је податке о томе да је на нашим факултетима мање од једног процента странаца, док Стратегија развоја образовања Србије предвиђа да тај проценат буде чак 10 одсто.

По речима проректора за финансије професора др Миодрага Поповића, у припреми је „попис” страних академаца, после којег ће, вероватно у новембру, УБ имати прецизније податке.

Тренутно, највећи број страних студената долази из нашег региона, због правила које предвиђа да држављани земаља у окружењу, ако се изјасне да су припадници српске националности, могу да студирају о трошку буџета Србије.

– Ја сам за оно што зову „циркулацијом мозгова”: да се наши студенти и истраживачи врате у земљу након школовања у иностранству, али и за привлачење младих талентованих странаца у Србију. То је међутим врло озбиљан посао, морамо пре свега убедити страног студента да је добро да у Србији стекне диплому – каже професор др Мирослав Весковић, ректор Универзитета у Новом Саду.

По његовом мишљењу, Србија мора да одреди и које ће то земље бити наш циљ у привлачењу студената. Једно време су то биле земље медитеранске Африке и Блиског истока, додаје, а сад морамо већу пажњу да усмеримо ка Дунавском региону који има три милиона студената, али и новим азијским „тигровима”, попут Индонезије, Тајланда, Вијетнама, Шри Ланке, јер је њиховим студентима сигурно лакше да студирају у Београду него у Паризу, пошто су то земље које су нама економски блиске.

– Главна препрека у привлачењу странаца јесте недовољан број курсева на енглеском језику, као и неадекватно држање наставе на енглеском језику. Велики проблем је и недостатак адекватног смештаја за те студенте, јер барем половини морамо да понудимо смештај у дому. Ми, међутим, немамо довољно кревета ни за наше студенте, а камоли за неку агресивнију кампању привлачења странаца – каже ректор Весковић.

Држава нема програме привлачења страних студената, као што то има већина земаља ЕУ, каже професор др Павле Секеруш, проректор за научну и међународну сарадњу Универзитета у Новом Саду.

Он објашњава да универзитет води податке о две категорије страних студената: оних који су код нас уписани да би добили диплому, и то су углавном Срби из околних земаља, и странаца који долазе у Србију да одслушају семестар или два у оквиру неког програма размене.

– Имамо 2.300 страних студената који су уписани да би овде добили диплому, већина је из Хрватске, БиХ и Црне Горе. Од тога броја 65 су из других земаља, највише их је из Либије, готово половина, а има и студената из Италије, Мађарске, Немачке, Грчке – наводи др Секеруш.

Има 150 студената који су ту у оквиру европских програма размене. То су они који сакупљају бодове током једног или два семестра, а диплому добијају на матичним факултетима у Португалији, Шпанији, Немачкој... Њима ће, дакле, када заврше студије, у дипломи писати да су, на пример, 30 бодова стекли на Универзитету у Новом Саду.

Драган Вукићевић је директор националног одбора IAESTE за Србију, организације која готово 60 година обавља размену студената техничких и природних наука.

– Држава мора да пронађе системско решење. Ми страним студентима покривамо трошкове смештаја, исхране и џепарца, али на „мишице” и захваљујући спонзорима – каже Вукићевић.

Највећи проблем је што у току лета собе у студентским домовима имају економску, а не дотирану цену, као и то што фирме, у које страни студенти дођу на праксу, те академце не схватају довољно озбиљно.

– Они овде не долазе туристички, већ да нешто науче и да раде. Годишње дође око 250 студената из света, што није мало с обзиром на то да природни и технички факултети нису масовни, нарочито на завршним годинама. Наш потенцијал држава не користи, нико ми никада није тражио ниједан податак, ниједно истраживање, а имамо све овде на „извол’те” – каже на крају Вукићевић.