Бракови ,,нове класе”

Биографија, а посебно партијски део биографије Јованке Будисављевић био је беспрекоран. Предбрачна веза Тито-Јованка трајала је око шест година. Није искључено, запажа Ђилас, да је Јованка ово време везе са партијским и ратним божанством доживљавала и као љубав, али и као партијску обавезу. (Титу се није смело рећи „не”.)

Важно је и потребно напоменути да је Јосип Броз имао наклоности и према великој оперској певачици Метрополитена, жени импозантне статуре и дотераности, блиставе лепоте, светски славној Зинки Кунц. Али код Кунцове, изблиза износи Ђилас, није се примећивала наклоност према Титу, бар не значајније него што једна светска дама испољава према удварачу од великог имена. Сем тога била је већ удата за југословенског генерала Илића, револуционара фине, неконформистичке интелигенције”. Мада – Ђилас овде озбиљно греши – да је Броз желео да преотме Зинку Кунц и приведе је себи, то му сигурно не би био проблем. Једном је то већ урадио са Даворијанком Пауновић почетком Другог светског рата. Преотимање у идеолошким друштвима, жена нарочито, врхунски је институт доказивања личне власти и надмоћи над истомишљеницима и потенцијалним конкурентима. Сличног понашања комунистима су и неке организације са Сицилије.

Тајна веза Броз-Јованка трајала би, износи Ђилас, ко зна колико да није дошла непредвиђена околност. Наиме, крајем марта 1951. године Тито је добио веома опасан напад жучи, а у питању је била и јетра. Паника је завладала у врху партије, војске, милиције... Из Љубљане је долетео хирург Лаврич. „У Титовој спаваћој соби упали смо Ранковић и ја. Ту негде је био и Кaрдељ... на степеницама ме срела Јованка... угушујући грцање, завапила је ’Шта ће бити друже Ђидо.’ То је било први пут да се Јованка обратила неком члану Политбироа.”

Јованкино старање о Титу, а нарочито после његове операције 19. априла 1951, које је било на Бледу, било je упадљиво брижно и особено, а сва је прилика, учинило је (предбрачну) везу нескривеном и природном. Све је окончано браком почетком 1952. године. Јованка као Брозова супруга први пут се појавила јавно поводом посете британског министра Ентони Идна Југославији.

После рата, поред Броза, и сам Ђилас се други пут оженио. Револуционарне, идеолошке љубави заменили су „мирнодопским”. Одступањем од лењинистичких догми, наводи Ђилас, емотивне стране њихових личности постале су изражајније. Ову имплозију бракова „нове класе” после рата теже је запазити „изнутра”, али је лакше видети „споља”. Наиме, на пријему код Тита поводом посете британског министра Идна, жена француског амбасадора Бодеа, коментаришући „поплаву” бракова „нове класе” после рата, Ђиласу је оштроумно добацила како су заређали медени месеци. Можда је ова опаска светске даме фантастичног шарма и рафинираног интелекта, како каже Ђилас, била потка за каснију велику, важну, револуционарну Ђиласову документарно-фељтонистичку приповетку „Анатомија једног морала”. Ова приповетка је као бомба одјекнула у врху Титове власти 31. децембра 1953. године и прстом упрла у општи, а посебно брачни (не)морал „нове класе”, нарочито „нових супруга”. Овом приповетком политичка смрт Милована Ђиласа је нагло избила на југо-хоризонту. Који дан касније, после приповетке о (не)моралу врха комуниста и посебно опасних њихових „нових супруга”, Милован Ђилас је „пао” на Трећем ванредном пленуму ЦК СКЈ 17. јануара 1954. Политичким и нарочито каснијим покушајем ућуткивања и „духовног убиства” Милована Ђиласа од стране Тита и власти, рођен је бунтовни, „нови” Ђилас – дисидент. (Како песник каже – удар нађе искру у камену.)

Вратимо се Јованки Броз. Рекли смо да је, готово као на феудалним дворовима, до данас веома мало позната широј југословенској јавности, осим са оновремених телевизија или из новина, парада и прослава, када се појављивала поред Тита у ексклузивним бундама и с теретом упадљивог накита. (Примећено је да је Тито увек ишао корак испред супруге.)

Током 52/53. године Јованка и Ђиласова друга супруга Штефица повремено су се дружиле и зближиле, па је и отуд Ђилас сакупио запажања о гошћи: „... с њом су око Тита завладали уредност и савесност.”

Титови синови из ранијих бракова Јованку нису ни волели нити за њом марили. Мада они, открива Ђилас, ни са Титом нису били у добрим односима: „старији Жарко је дивљао по своме, а дечак Миша је био увређен.” Јованка је, негде се поверила, желела да има децу, али Тито то није желео. Сматрао је да нема среће с децом и да су она оптерећење.

Познавајући Јованку, Ђилас је уверавао, где је год могао, у лажне касније оптужбе како је Јованка иза Тита и других шуровала са „српским” официрима, постављала и смењивала највише функционере, о њеном совјетофилству, мешању у политику, о буђењу њене личке и српске крви после Титове смрти итд. Све су то, наводи Ђилас, бесмислице модерне партијскре камариле и веселе чаршије.

Ђилас закључује о Јованки Будисављевић-Броз да се касно у њој пробудила свест о животној промашености, личној (по)жртвованости, изневерена идеолошка вера, обесмишљено жртвовање њене младости и живота. Скупно и јединачно све је створило у њој смрвљену и угушену личност. Мимо своје воље, Јованка је запала међу одбачене и унесрећене. Тако је и провела живот после Тита, чак и у немаштини.

Данас би сви требало да знамо да иза лика и дела Јованке Броз и свега што је прошла у животу, не служи на част, првенствено београдским властима, понижавајући однос према важној жени која је постала тужни споменик једне идеологије, једног доба и једне личности.

*Публициста, аутор књиге „Ђилас и Чланци”