Пет „буктиња” доносе профит

Од нашег специјалног извештача

Јесенице. – Упркос негодовању јавног мњења и финансијских стручњака, кошаркашки лоби је победио и донео Словенији највеће такмичење од кад је ова некадашња југословенска република прогласила самосталност и државност. Од данас у четири града, Љубљани, Јесеницама, Цељу и Копру, почиње да се котрља кошаркашка лопта на 38. европском првенству, уз, други пут узастопно, учешће чак 24 репрезентације које ће се борити за медаље и „карте” које воде догодине на Светско првенство у Шпанији. У тој композицији биће места за шест најбољих селекција, односно седам уколико међу њима буде и „фурија”.

Домаћини су учинили све да од евробаскета начине спектакл, мада су и те како водили рачуна о сваком евру. Очекује се, ипак, финансијски берићет, утемељен пре свега на учешћу пет „братских” селекција из некадашње Југославије, односно доласку њихових навијача. Наравно, гледа се и коју годину унапред, јер туристичка понуда Словеније, од планина, преко језера и бања, до мора, без обзира на малу километражу, уз љубазност која се осећа на сваком кораку, гарантује „камбек” бар неколико хиљада овогодишњих кошаркашких ходочасника.

Што се саме кошарке тиче, очекивања су можда и превелика. Словенија никад није освојила медаљу на великом такмичењу, а била је најближа пре четири године у Пољској, када јој је Србија предвођена Теодосићем украла сан у продужетку полуфинала. Чињеница да су домаћини Европског првенства, натерала је кошаркашке оце да ангажују Божидара Маљковића, нашег стручњака који је остварио завидне европске клупске резултате, додуше поодавно, а ово му је први репрезентативни посао. Деби у Литванији није био баш славан. Резултат – седмо место, али испред Србије, прихваћен је како тако, као „први мачићи” и комплетна машинерија се окренула шампионату у Словенији.

Медијска и рекламна кампања је била прилично успешна, а у њој су ангажовани и некадашњи словеначки асови, од првог и највећег, Иве Данеуа, који је у Љубљани као капитен репрезентације Југославије 1970. подигао пехар намењен светским првацима, преко Аљоше Жорге и Петера Вилфана, до Раше Нестеровића, кошаркашког НБА калибра. Ипак, терен је нешто сасвим друго, а без обзира што организатор евробаскета увек може да рачуна и на благонаклоност Фиба-Европе, односно људи у сивом, Словенци сигурно не спадају у први ешалон претендената на победничко постоље, уосталом као ни Србија.

Оно што сви кошаркашки стручњаци знају, а квоте на кладионицама су потврдиле, Шпанија и Француска су „виђене” у финалу, ако се пре тога не покарабасају вољом жреба или неких репрезентација уколико буду на врхунцу надахнућа, као српски тим у Пољској. Шпанци су за копље испред, као двоструки узастопни прваци, без обзира на одсуство тројице играча који су на велику сцену ступили на Европском првенству за младе (У-19), у Лисабону 1999. Фелипе Рејес је окончао репрезентативну каријеру, а Пау Гасол и Хуан Карлос Наваро су узели „тајм-аут”, да би се опростили догодине на мундобаскету у својој земљи. Остао је једино Хозе Калдерон, саучесник у освајању већине од осам сениорских медаља на великим такмичењима, предводник најубитачније спољне линије коју ће љубитељи кошарке у Словенији видети, а чине је још Рубио, Фернандез, Љуљ и Родригез. Чињеница да Шпанци имају само једног, али и те како вредног центра, млађег Гасола, Марка (отказао и натурализовани Ибака), као и да су танки на позицијама три и четири, не умањује драстично њихову кандидатуру за трипло злато. Такође, ни ангажовање новог селектора. Некадашњи одлични центар шпанске репрезентације, Хуан Антонио Оренга, тешко да може да има важнију улогу од Италијана Серђа Скариола, који је био заслужан за две титуле, колико и лањски снег.

Французи ће као и у Литванији, када су плакали због освојене сребрне медаље, и овог пута све своје снове о коначном тријумфу (имају два сребра и пет бронзи), множити са бројем девет који на леђима носи Тони Паркер. Сјајни плејмејкер који има три освојена НБА прстена, радо би их мењао да загризе златну медаљу, а Словенија ће му можда бити и последња прилика у каријери за то. И „петлови” долазе окрњени. Селектор Венсан Коле, коме ће ово бити трећи европски шампионат, неће моћи да рачуна на НБА мускетаре, Ноу, Туријафа, Серафана, Махинмију и Микаела Пјетруса, али мало који тим има такву атлетску „грађу” и дефанзивну еластичност и чврстину. Поред Паркера, највећа узданица је Батум, као и проверени „рудари”, Флоријан Пјетрус, Де Коло, Дијао, Дио и Желабал, а велико је питање ког формата су дебитанти Ажанса, Ортел и Ловерњ, који је у Партизану показао видан помак, вредан чак избора на НБА драфту.

Ту се прича о фаворитима завршава. Неколико репрезентација сања бар бронзане снове. Од домаћина Словеније, преко Грчке која има изузетно јак и искусан састав, до Литваније, Турске... Повреде и откази су десетковали трећепласирану са прошлог ЕП и Игара у Лондону Русију (Кириленко, Хрјапа, Мозгов, Каун, Биков и Воронцевич), па ће нови селектор, некадашњи репрезентативац Василиј Карасјов имати тежак задатак да доведе „команду” до четвртфинала и борбе за шпанску визу. Без НБА асова Барњанија и Галинарија, Италијани тешко да могу да „преживе” и прву рунду, као што су Немцима бар за пола пале акције у одсуству Дирка Новицког. Македонија, најпријатније изненађење прошлог шампионата (четвртопласирана), тешко да може да понови литванску бајку, али то би могли да буду Србија, Пољска или Грузија, коју поново предводи наш сјајни стручњак који ради у НБА, Игор Кокошков.

Било како било, за двадесет дана очекује нас 90 утакмица. Ко зна, можда кошаркашка мапа Европе добије потпуно друкчији изглед...