Сократес Кокалис ми је „поклонио” Акропољ

Звонимир Шимунец (61) и његова супруга Мајда (53) били су новинари Радио Београда, а сад су, већ 20 година, уз посао новинара и слободни репортери, филмски ствараоци, путописци из Атине и остатка Грчке, земље у којој су, као избеглице, започели нови живот. Другачији, али једнако изазован и садржајан као и у Србији коју нису заборавили.

Напротив. Они настоје да своје две домовине још више зближе. Овога пута реч је о њиховој књизи „Поглед са Олимпа”, водичу кроз колевку цивилизације Европе. У ову „грчку авантуру” пошли су с двоје мале деце која су сад одрасли људи: Матија (27) дипломирао је комуникације и бизнис у САД, а Софија (23) управо завршава историју и међународне односе такође у Америци.

Кад сте кренули из Београда?

У септембру 1993, збограта у земљи у којој сам, од идеалног места за живот, доживео растакање свега, па и експлозију национализама. Нисам више могао ни људима у РТС-у да објашњавам како то рођени Лесковчанин има такво презиме.

Шта сте учинили?

Кренули смо „југом 65” преко мог Лесковца ка Атини. На крају су се кочнице излизале, па смо Акропољ угледали уз шкрипу точкова, али и уз олакшање да је пред нама период нормалног живота у току кога ћу моћи да се остварим као човек који ће извести своју децу на прави пут.

С колико пара сте кренули?

Нешто мало смо успели да уштедимо, а мој друг Пера и кум Влада су нам позајмили по 5.000 марака.

Ко вам je помогао у Атини?

Мој школски друг Миша из Лесковца. Нашао ми је стан у згради у којој је живео. Преко пута је школа у коју смо уписали сина. Ту је и фудбалски стадион локалног клуба, где сам трчећи „убијао” кругове, не бих ли главу навикао на драстичну промену.

Како вас је дочекала Грчка?

Грци су били веома благонаклони према људима који су долазили с наших простора. Није било кафића у Глифади а да за шанком или столом није било наших. И у најбољим кошаркашким и фудбалским клубовима играли су наши играчи, а најцењенији тренери су били: Ивковић, Бајевић, Ђуровић, Шакота, Тоза Веселиновић, Маљковић...

И како сте се осећали?

Осећао сам понос што играмо тако важне улоге у земљи која је узлетала ка својој европској ренесанси. Почетак је био у ведром духу, а касније се све то претворило у олују и грчки економски бродолом.

Зашто се догодио бродолом?

Општи занос кредитима који су се добијали на „часну реч”. Али, за дошљаке су важила друга правила. Мој спасилац је био Душан Османагић, тренер грчких стонотенисера. Њихов савез је био без новца. Предложио сам им „увоз” двојице румунских играча који су добили грчке пасоше и освојили европску медаљу. Новине су биле пуне њих. Османагић је проглашен за најбољег тренера света. А и ја сам зарадио неке паре, упознао важне људе и поставио своје темеље за будуће грчке године.

Кад сте „ушли” у филм?

Било је то 1995. кад сам био продуцент првог грчко-српског филма „Балканска правила” Дарка Бајића. Главну улогу је имала лепа Гркиња Анђела Гереку, а уз њу Лечић, Ристовски, Берчек, Ана Софреновић. Снимали смо у рајском градићу Агиос Николаос на Криту. Наочита Анђела, која је касније била министарка туризма у грчкој влади, очарала је мушки део екипе, па се и данас препричавају те лепе епизоде.

Ко вам је био спонзор?

Сократес Кокалис, најбогатији Грк и власник Спортског друштва Олимпијакос. Код њега ме је одвео Душко Бајевић, тренер фудбалера тог клуба. И то је било пресудно. Кокалис ме питао: „Шта очекујеш од мене?” Рекао сам: „Новац да завршимо ’Балканска правила’, први грчко-српски филм.” И договорили смо се. Тражио сам 20 одсто више новца од планираног, а он је то рутински смањио за 30 одсто, објашњавајући да је једно од балканских правила да никада не плати прву цену. Кад сам се поздравио са Кокалисом осећао сам се као да ми је поклонио Акропољ.

Шта сте потом радили?

У сопственој продукцији Мајда и ја смо почели рад на серији документарних емисија „Грчка – Европа на Балкану”, па „Шести олимпијски круг” и сад „Поглед са Олимпа”. Можда сам субјективан, али верујем да је то драгоцених стотинак епизода о тако блиској земљи.

Чиме се поносите?

Пројектом брошуре „Срби у грчком спорту”. Ту су представљени сви српски тренери и играчи који су подигли квалитет грчког спорта до европских висина. Јесу Грци то платили, али новац није увек претпоставка за успех. Укупно 28 тренера и играча представљено је у публикацији коју сам написао, уз помоћ сарадника. Све то је лепо филмовано у истоименом документарном филму Ивице Видановића.

Шта је још за понос?

Оснивање продуцентске куће „Интермедија нетворк”, у којој смо снимали ТВ серије и филмове, а 2008. филм и серију „Монтевидео, бог те видео”. Продуцент Дејан Петровић и ја смо се договорили да сваки наш пројекат мора да буде више од филма, да гледаоцима понуди лепоту, добре емоције, разлоге да се осети понос због онога што су урадиле претходне генерације. Иако је већ истоимена књига Владе Станковића била драгоцена као сведочанство о највећем успеху фудбала са ових простора, иницирао сам да друштвени аспект оног времена у Београду буде једнако важан сегмент филма.

Шта сад радите?

Слична ситуација је и с новим пројектом, који има двоструко више потенцијала од „Монтевидеа”. Управо промовишемо документарни филм о нашим кошаркашима, праћен изложбом „Били смо прваци света” на Европском првенству у Љубљани, а кроз два месеца почиње снимање и играног филма са истим насловом.

--------------------------------------------------------

И Кинези воле „Монтевидео”

У чему је све значај „Монтевидеа”?

„Монтевидео” је надмашио сва очекивања. Кинеска државна телевизија уврстила га је у селекцију најбољих филмова и емитовала у ударном термину. И по Кинезима значај „Монтевидеа” је у томе што – враћа осмехе на лица милионима гледалаца. Улива оптимизам и наду, а и подсећа нас на срећнија времена.