Ко нас чува од чувара

За организовани криминал је једна од основних карактеристика његова повезаност са неким структурама власти. Честа је појава да моћне криминалне организације имају "инсајдере" и у неким државним органима. Познати чикашки мафијаш Ал Капоне својевремено се хвалисао да "поседује" не само своје адвокате, већ и државне тужиоце, судије и чланове пороте, што је уосталом било и очигледно. Када је ипак претерао у пркошењу држави, ни то му није помогло, али је занимљиво да ова својеврсна "икона" организованог криминала у САД није одговарала за бројна својеручна и наручена убиства и друга тешка кривична дела, већ само за утају пореза, која се једино могла доказати.

Недавно је у Немачкој као бомба одјекнуо правосудни скандал у покрајини Саксонији, када је откривено да су неки полицајци и државни тужиоци, али и политичари били повезани са организованим криминалним групама, те директно умешани у случајеве трговине људима, ланац организоване проституције, али и у друга тешка кривична дела. Занимљиво је да је извештај о овоме (то подсећа на нашу некадашњу "Белу књигу") направила немачка Савезна обавештајна служба (БНД), у чији делокруг рада, по правилу, не спада бављење класичним криминалитетом.

Кривични поступак у старом Риму је био веома сличан грађанској парници, па је тужилац био сам оштећени или његов заступник. Тужилац је понекад имао и посебан ризик. Уколико не би успео да докаже оптужбу, не само да би оптужени био ослобођен, већ би тужилац био жигосан усијаним гвожђем, па би му на челу остајало слово које га је означавало клеветником. Срећом, савременим тужиоцима не прете овакве опасности, што никако не значи да је њихов посао безопасан. Познати римски правник Цицерон је говорио да смо "сви слуге закона да бисмо били слободни". Закон своје пуно дејство може остварити само уколико се једнако односи на све. Јавни тужилац делује према начелу легалитета сходно којем увек мора кривично гонити онда када има довољно доказа из којих произлази основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности. Он у томе не може арбитрирати, али је потпуно слободан у оцени да ли постоји довољно кредибилних доказа. Демократске државе, утемељене на подели власти, судијама гарантују независност, док државним тужиоцима омогућавају самостално деловање, а у неким правним системима, на пример у Италији, и сами државни тужиоци имају пуну независност. Државни тужиоци су у већини држава или део извршне власти или су веома блиски њој, али то не значи да нису функционално независни у свом деловању. На пример, недавно је у Немачкој једно државно тужилаштво, супротно вољи извршне власти и независно од званичне немачке спољне политике, издало налоге за хапшење десетак агената ЦИА-е умешаних у случајеве отмица немачких грађана.

Код нас се последњих дана интензивирају полемике о разлозима за одређено чињење и нечињење јавних тужилаца, те се износе разна објашњења за нека поступања или пропуштања у конкретним кривичним предметима. Треба имати у виду да се без обзира на могуће грешке појединаца у правосуђу или чак на подлегање притисцима, никада не сме паушално оптуживати цело правосуђе или његов већи део. Свака кривица мора бити не само валидно доказана, већ је она увек индивидуалног карактера, а држава је дужна да пажљивим, али енергичним реформисањем правосуђа створи све потребне услове да оно заиста делује независно, тј. на начин на који је давно народни песник дефинисао идеално правосуђе – које поступа "ни по бабу ни по стричевима". Искуство показује да исто као што се понекад каже да "иза сваког успешног мушкарца стоји жена" – у позадини већине злоупотреба у правосуђу повезаних са организованим криминалом, стоје неки моћни људи "из сенке", тј. одређене политичке фигуре. Стога се лако може догодити да се и овде испољи ситуација у којој је "гоњена лисица, а истеран вук". Свако кривично дело носи у себи одређени степен друштвене опасности, али оно по логици ствари, увек најтеже погађа непосредну жртву – убијеног човека и његову породицу, лице које је покрадено, жену која је силована итд. Међутим, ако кривично дело учини неко ко је иначе дужан да грађане штити од криминала, или субјект одређене гране власти, онда такво кривично дело има додатну тежину. А уколико је оно учињено ради помагања експонентима организованог криминала, онда оно стиче и једну специфичну "мега" компоненту опасности по друштво и правни систем, која делује тако да се грађани морају запитати – "ко ће нас чувати од чувара ?"

Професор Правног факултета у Београду