Суботић показао шта му значи Србија

„Родитељи и ја смо Срби, па је нормално што сам одлучио да играм за репрезентацију Србије. Одлука је моја и на њу нико није утицао. Никога нисам консултовао када сам решавао. Знам да одлука није обрадовала Американце, али нисам могао другачије”, казао нам је уочи Божића 2009. године рођени Бањалучанин Невен Суботић (24), у првом интервјуу за српске медије – за „Политику”.

Четири и по године касније, након 36 одиграних утакмица, 2.898 минута проведених на терену у дресу своје земље у којој никада није живео и два постигнута поготка, одлучио је да затражи предах – да не игра против Велса, Јапана и Македоније.

– У жељи да се посветим индивидуалном раду и даље напредујем, у договору с мојим тренером, одлучио сам да до краја квалификација више не играм за репрезентацију. Одлука важи за период до краја ове године. Овим чином не затварам врата националном тиму. С великом жељом и поносом, ако селектор буде рачунао на мене, одазваћу се позиву и за припремне и за квалификационе утакмице наредне године. Волео бих да будем део екипе и да се пласирамо на Европско првенство – изјавио је дан после ремија с Хрватском (1:1), након којег се Србија и матемачки опростила од великог такмичења у Бразилу.

Синиша Михајловић се није успротивио његовој жељи, па је Суботић напустио Спортски центар ФСС у Старој Пазови и отпутовао у Немачку. Селектор је нагласио да није било никаквих сукоба, да се не осећа кривим, као и да је, по њему, част и задовољство за сваког играча да игра за национални тим и да неће никога на то да присиљава.

И као што то код нас бива, одмах су кренуле чаршијске приче из „добро обавештених извора”, па се јавност поделила на једне који сматрају да је фудбалер окренуо леђа репрезентацији и друге који га бране и сматрају да је селектор крив.

Без намере да било кога правдамо, подсећамо на неке чињенице…

Невен Суботић је одрастао у Немачкој и Америци. Могао је да бира између америчког, немачког и босанско-херцеговачког дреса. Изабрао је српски. Тих и миран, овај хуманитарац никада није правио инциденте. Био је момак за пример осталима. Од првог тренутка када се с места ватреног навијача нашег националног тима на трибинама преселио на терен у његове прве борбене редове увек је истицао да му је част и задовољство да игра за Србију.

Трудио се и давао максимум колико је могао и када му је ишло и када му није ишло. Никада се није штедео. Није се бунио ни када је играо на позицијама које нису његове, ни када је долазио из Дортмунда и само тренирао, пошто је бивао прекобројан или гледао мечеве с клупе за резерве. Ћутао је, марљиво радио и стрпљиво чекао нову прилику да обуче вољени дрес.

И сада га неки оптужују да је „издао” Србију. А, он се, бар до сада, није жалио ни на примицач, нити да га је ујела оса, нити измишљао неке друге изговоре. Саопштио је своје разлоге, без размишљања да неко то може другачије да схвати и да злоупотреби.

Како год да је било и ма шта да је прави разлог, не треба „пуцати” у Суботића и прерано доносити закључак, јер истину знају само играч и селектор. Време ће показати која страна је у праву и да ли ће и када Невен Суботић поново да обуче српски дрес. И за нашу репрезентацију и за њега било би добро да се то догоди што пре.

--------------------------------------------------------

Сличне судбине Петровића и Рукавине

Код Синише Михајловића још два интернационалца имају сличне судбине као Невен Суботић. Радосав Петровић углавном седи на клупи. Само три пута је био члан прве поставе, а укупно је био актер девет утакмица. На терену је провео 337 минута. У квалификацијама за Мундијал је први џокер. Пет пута је улазио у игру и одиграо 71 минут (у просеку 14 по сусрету).

Проблем Антонија Рукавине је што игра на месту на којем је капитен Бранислав Ивановић, па је заиграо само три пута: против Чилеа и Кипра по друго полувреме, а с Колумбијом је Ивановића заменио у 61. минуту.

--------------------------------------------------------

Лазовић, Луковић, Кузмановић…

Видећемо да ли је Суботић само затражио „тајм-аут” или се попут Данка Лазовића и Александра Луковића опростио од националног тима. Додуше Луковић се вратио и најтеже поразе у овим квалификацијама с Белгијом на нашем највећем стадиону (3:0) и Македонијом у Скопљу (1:0) гледао с клупе за резервне играче. Подсетимо, да је „чаша жучи” преливена и у случају Здравка Кузмановића, који је у Загребу био једини прекобројан.